Vodi računa šta je to što želiš.
Sve je relativno.
Tag: priče
Једна од пре: пецарош поред моста
Никад нисам волео да ретуширам слике. Ваљда зато што сам видео како то раде месни фотографи од заната – четкицом, примети се из авиона, и сви на матурском таблоу некако изгледају исто.
Светлокомора, ака Лајтрум, има нешто могућности за ретуширање, што ми је више него довољно за оно мало што ми понекад затреба. Ево, овде сам, признајем, немо’ ме бијете, просветлио талпу око пецароша. Добио је сценског светла колико му треба да се лепо види и да привуче пажњу.
(велика је овде).
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: пецарош поред моста”
Писаћка са тридесет свећица
На оближњој дописној листи осване овакав дијалог:
| пошто је ове године јубилеј Спектрума
Da jebote, manje od dva meseca do tridesetogodišnjice nabavke prvog nam kućnog računara 🙂
А газда од блога (фр. l’blogue), притиснут приликама, нема куд него ме задужи, без камате, да опишем случај.
За куповину кућне рачунаљке (у потоњем децином речнику се то звало писаћка, не оно што сте мислили него деминутив од писаће машине) сам се загрејао годину унапред, кад је у Старту изашао чланак о зе иксу 81. Онда сам нешто причао са једним старијим колегом, и он ме одговорио од тога, рече изашао је нови, много бољи, Спектрум, има чак 48 кила меморије и ради у боји!
Набавка је потрајала неколико месеци. Као млад професор, са скоро две године стажа, тада сам могао да скуцкам тих 280 марака (што изађе не много више од званичних 125 фунти), али није био проблем у парама него у дотуру. Након неколико одлагања и грижења ноктију, Спектрум је коначно стигао, ваљда на данашњи дан (еј, меморијо, издаде!) те 1983. Наводно га је пазарио неки нашијенац у неком крају Лондона где само Ирци смеју да зађу, а прошверцовала га нека турбо фолк певаљка (удата у Бугарској па се као враћа кући и увози сву силу појачала и звучника и, хм, “друге опреме” сакривене у звучнику). СФРЈ је волела да разрезује сумануте царине на сву могућу техничку робу, али је још више волела да јој се гастарбајтери враћају. Резервна варијанта би ишла, да ово није упалило, преко жене неког источноевропског амбасадора, како ми рече колега који је посредовао.
Nastavite sa čitanjem… “Писаћка са тридесет свећица”
Kad ti Dali pakuje snove
Pakovanje tipa “dva u jedan”: dve sekvence iz filmova u koje je Salvador Dali umešao prste. Prvo je Spellbound (1945), Hitchcockov film koji je kod nas preveden kao Začaran (ako je verovati IMDB-u), gde Gregory Peck prepričava svoj košmarni san. Košmar koji se nastavlja je, naravno, iz Andaluzijskog psa (1929), filma koji je Luis Buñuel spakovao kao pravi kinematografski manifest nadrealizma.
Da se zapamti.
Pušenje
Ne, nažalost. Nije ono pušenje. Nego ovo.
Počeo sam da pušim pre recimo dvadeset godina. Što se mene i mog živčanog karaktera tiče, bila je to pogibeljna odluka. Jedna, dve, tri, … deset, jedanaest, dvanaest… dvadeset, dvadeset jedna, dvadeset dve… trideset, trideset jedna, trideset dve… četrdeset, četrdeset jedna, četrdeset dve… i tako. Godine prolaze, ja pušim, polako ali sigurno sve više. I dogurao sam do toga da popušim pedeset cigareta dnevno.
Pedeset cigareta dnevno, to praktično znači da celog dana i sve vreme pušim. Ako spavam – a spavam – osam sati dnevno, onda ispadne da pušim tri cigarete na sat. Jednu na dvadeset minuta. Svakog dana. Dok jedem, dok kenjam, dok vozim, dok radim. A šta to radiš, Miloše? Jedem, spavam i pušim. Rastuće sortirano, naravno. Ne pijem, ne drogiram se, ne idem u kladionicu, čak sam i više nego dosadan tip. Jebomepas, pa šta ako pušim?
Crn(c)i roditelji
Žalio mi se svojevremeno zet – inače čovek na mestu, što će se i videti iz nastavka ove rečenice – kako ga muče teške dileme oko načina vaspitavanja sina.
Ukratko rečeno, muka je sledeća: njegov Stefan, vrsnik mog Ognjena, odrasta u okruženju koje nije niti moralno niti etički niti logički upodobljeno sa odgovarajućim viđenjima mog zeta. Šta činiti? Da li dete vaspitavati u skladu sa svojim uverenjima, dakle dokazanim silogističkim kompletom istine i pravde (za sedam država prodanim i predanim NSFM Kerberima na čuvanje od istorije), ili se prepustiti mimikriji i, deteta radi, upisati ga na veronauk.
Kao i sve roditelje naše civilizacije, i mog zeta i mene gazi vreme. No, ovde i sada vreme 
gazi na drugi način; još uvek ne toliko lingvističkim novinama, nekom novom užasno bučnom i naravno odvratnom muzikom, ili frapantnim tehnološkim dostignućima koja čine da udaramo glavom u nevidljive zidove. Ne, mi četrdesetogodišnji matorci moramo da sebi priznamo stvarno postojanje jedne paradoksalne situacije: naša deca odrastaju u svetu narastajućih nepostojećih pretnji. Naš roditeljski zadatak, stoga, zvuči nemogućije od ostalih: Kako naučiti decu da primete nepostojeće opasnosti, kako se odbrane od nepostojećeg neprijatelja?
Plava lopta
Svi znamo da snažno poimanje ideje menja čoveka koji tu ideju nosi dugo u sebi. Ali, šta se dešava kad se neočekivano suočimo sa otelotvorenjem ideje? Šta tada nastaje? Može li nas ideja koja zri učiniti toliko jakim da posle izdržimo posledice njenog pretvaranja u stvarnost?
Ima ideja koje teže da ubiju svog tvorca. I – ne postoje svi odgovori. Zato se krug nikad neće zatvoriti.
Železnica
Do sada nisam pročitao nijedan, niti makar u najavi, smislen tekst o železnici. Evo, stoga, teksta koji je pre svega spisak činjenica koje se moraju razumeti pre bilo kakvog razgovora o njoj.
Zapravo, direktno sam isprovociran pojavom dva teksta: jednim iz Danasa, potpuno amaterskim, i drugim iz Blica, do početka do kraja punim apsurdnih gluposti (kako ćemo tokom teksta videti).
Uvod
Železnica je saobraćajni transportni sistem koji omogućava prevoz velikih masa. Osnovna ideja železnice je prevoz robe. Prevoz ljudi železnicom postoji jer može da postoji, nikako jer je suštinska svrha železnice. U tom smislu, tamo gde se drumski saobraćaj završava železnički saobraćaj tek počinje, jer su maksimalne nosivosti kamiona (pa čak i onih monumentalnih australijskih) tek nominalne mase železničkih lokomotiva. U novije vreme železnicom se čak prevoze i kamioni sa robom.
Ništa sirene, a? (Vol. 3)
Zgranut saznanjem da je sve isto kao što je i bilo, a da je ponešto i gore, prepuštam pisanje ovog priloga Glugeniju Svemogućem. Stare priloge ćete naći lako, ako ste već toliko perverzni da se suočavate sa sadašnjošću.
Svoj i izučio nove! Dve susedne zemlje ne, godine nastojanja da. Jedne strane je sve učinio namerno – gde treba ili su na izbore, prisetite. Obeležavanja prvog maja? Možda, da mu je vreme! Prihvate frustracije pri buđenju!
SSSR počela provoditi nacionalizaciju, Broz mali – odnos između dve zemlje! Dvadeset godina kad u Sisku, po završetku krenula nihilistički. Goli otok bio je pet odsto učesnika, misli da osećao nikakvih nelagoda zbog. Da smo bili sigurni da bi tu bilo različito.
Neka prebroji ko može politiku neutralnosti u hladnom ratu… Bilo bez stila i godine maja? Preminuo je koje smo mislili. Sa jutarnje nastave, kao, može – a glupi puk što su nas izvodili… Sabiranja Josipa Broza Tita počele barona Minhauzena u ponudi. Pročitam ponešto od toga, oličene u onoj staroj, njom i ostali građani. Da niko nije smeo, danas samo Srbiji trebalo raditi u Jugoslaviji.
Moskva – Petuški, opet. Svedočenje o zaboravljenim koktelima, propuštenim prilikama i miru u duši
Došlo vreme. Došlo, pa otišlo. Srećom, neko se setio da zabeleži…
Sa kultnim delom “Moskva – Petuški” Venedikta Jerofejeva smo se družili krajem proleća i početkom leta 2011. godine. Došlo je doba da zavirimo u nesrećnu sudbinu tog pesnika koji je za muzu izabrao nikog drugog do Bahusa. Shvatajući efemernost sveta oko sebe, Jerofejev se dao na put laganog samouništenja…
Pogledajte ovaj dokumentarac.
E, moraću da probam tu “komsomolkinu suzu“, pa nek’ ide život!