Malo slojevitog SF-a u kratkoj formi? To uvek prija. Obratite pažnju.
Sjajan film! Nego, ovde ipak zatičemo par problema vrednih rasprave…
Tag: priče
Senka
Istraživač stiže na nepoznati svet. Međutim, veoma jaki osećaj déjà vu ga prati i on ne može da se odupre tom osećanju. A onda, nešto strašno se zbiva pred njim…
Ovaj lajtmotiv me je podsetio na nedavno postavljeni film “Mebijus“…
Ovaj rad je pobednik na Vimeo konkursu za 2012. u kategoriji animiranog filma.
Jen je prikupio dokaz
Za potrebe ove priče Jen poseduje automobil sa SUS-motorom.
– O, gospodine Đurađe Talaševiću, otkud Vi ovde?
– Oh, Jene Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftensone, kako ste me prepoznali?
– Lako. I iskreno se nadam da vi u tom programu za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala, čiji ste koordinator, svedoke štitite malo bolje od tih jednostavnih maski. Sipajte mi za hiljadu i po dinara.
– Kako jednostavna? Znate li samo koliko je truda uloženo u ovu masku? – kvazi-autoritatorno upita Đurađ.
Med i cimet
Gospodin Homer S. je shvatio da kombinacija “med i orasi” više nije onako efikasna kao što je bila ranije. Poprilično ranije.
Svojim asistentima i saradnicima gospodina Homer S. nije bio nimalo čudan. Dobro, de, ne baš nimalo. U stvari svi zaposleni u laboratoriji za fizičku elektroniku na Elektrotehničkom fakultetu su malo “na svoju ruku”. Mada ta laboratorija zna biti interesantna i laicima.
Asistenti i saradnici profesora Homera S. su znali da on redovno svako jutro na parče hleba namaže med pomešan s cimetom. To mu je navodno prvi obrok, a ova smesa mu smanjuje srčane tegobe i revitalizuje krvne sudove. Odmah zatim je red na šolju čaja spravljenog od četiri kašike meda, jedne kašike cimeta i malo prokuvane vode. To mu je, valjda, za krepkiji duh i radni elan.
Sećanje na Slobodana Selenića
Na današnji dan pre 79 godina, rođen je veliki srpski dramski pisac, jedan od mojih omiljenih autora i svakako jedan od onih koji su zaslužili moje duboko poštovanje. Ove redove posvećujem sećanju na susret sa njim.
Jako davno sam počeo da prepoznajem raznorazne lokalne kvaziheroje i kvaziintelektualce koji koriste svaku prigodu javnog skupa da ispale svoje bezvredne misli i promisli. Takvi su pogotovo redovni, ama deo inventara, na raznim književnim i sličnim skupovima i zbog toga već godinama izbegavam da pohađam te skupove, iako sam ranije bio redovan, jer kako su godine prolazile, palanački mentalitet na nepalanačkim skupovima je postajao sve izraženiji. Znam za to, pa čuvam živce i zbog toga se odričem čak i vrlo zanimljivih ljudi koji ponekad dolaze u moju malu varoš.
Živo se sećam jednog takvog skupa, jednog od poslednjih koji sam pohodio; beše to u proleće 1990. godine, teško mi je da se setim tačno. Bilo je to u sali današnjeg Kulturnog centra u Kikindi (tada je to bio Dom omladine). Stupio sam tada u veoma zanimljiv razgovor sa Slobodanom Selenićem, što je moglo da izađe na ko zna šta da se nisu umešali neki lokalni heroji.
КОЛИКО МЕ ИМА ДАНАС
Након вишеструких изазова, што јавних, што унутар уредништва, видим да не могу избећи да објавим и овде своју прву причу, једину која је ем писана оловком, још давне 1982, ем објављена у правом часопису… Сиријус, крајем 1984. Све после тога су некакви бајтови.
Прво пут је стварно било огавно. Био сам глупо затечен пред шатором за време олује. Цвокотао сам и био сав у некој грозници. У зло доба сам се сетио да је шатор на лошем месту и да за пола сата могу да очекујем потоп. Изашао сам да ископам канал. Оне будале су однеле скоро сав алат, па сам копао крампом. Било је крајње глупо, крамп по терену који се може орати кашиком, али, шта се може, подигао сам га високо, замахнуо и…
Касније кад сам размислио, схватио сам да је заиста било глупо. Као прво, шатор је био од пластике, дрвећа није било, те је прво гром нашао баш мој крамп. И мене. Будале не живе дуго. Nastavite sa čitanjem… “КОЛИКО МЕ ИМА ДАНАС”
Ulični svirač
Ponekad morate razmisliti vredi li živeti svoj san.
Ako ne znate cenu koju treba da platite da vam neko prineo snove, možda bi bilo bolje da se sami potrudite.
Ostavi me
Kažu da fotoaparat služi kao uređaj koji zamrzava trenutke u vremenu. Šta bi bilo kada bi ta hiperbola zapravo imala doslovno značenje? Šta ako bi objektiv mogao da funkcioniše kao mreža za leptire?
Ovo je jedna od lepših video-priča koje sam bio u prilici da vidim u poslednje vreme.
Mebijus
Ne, nije reč o Mebijusovoj traci, mada je paralela između ove priče i tog tela apsolutna. Pogledajte ovu priču pažljivo. Napravljena je u najboljem maniru “Zone sumraka”. Predlažem da film otvorite u HD režimu preko celog ekrana, zavalite se i odgledate ga u miru.
Da, znam da je priča već ispričana ranije i da postoji previše asocijacija na ovo i ono. Ali to zbilja nije toliko važno.
Ako vam se autor ovog filma učini poznatim, ne grešite: to je glavni autor i koordinator osmodelnog filma koji ste do juče pratili na Suštini pasijansa.
Poglavlje 8: Hodnici
Poslednje poglavlje je najduže. To nije samo zbog toga što na njegovom kraju slede navodi autora svih osam poglavlja. Razrešenje je neočekivano, snažno i bolno.
Ne primite k srcu nijedan od propusta načinjenih u ovom filmu. Način na koji je nastao opravdava sve slabosti, a princip antikomercijalnog stvaranja opravdava potrebu da pružite malo pažnje u ovo što vam je pokazano.
Možda ćete poželeti da saznate više. U tom slučaju, predlažem da pogledate film integralno, u HD formatu, sve sa nekim informacijama iza kulisa. A ako imate strpljenja i volje, upoznajte i neke kandidate za poglavlja koji su učestvovali u projektu.