Tag: progressive rock

Deset hiljada koraka

Deset hiljada reči stoji između nas
Deset hiljada divljih granica

U prevečerje projekta “Korni grupa 2019“, imam neki čudan predosećaj koji me sprečava da pohodim taj koncert. I zato sam doneo manje-više konačnu odluku da to neću učiniti. Da me ne razumete pogrešno: drago mi je što će se okupiti deo ekipe oko Bate Kovača, jer Dado i Boček su uz njega, a to nije malo. Doduše, ritam sekcija je otišla na Neko Bolje Mesto (Furda juna 2015, a Hreljac pre mesec dana) i tu se ne može pomoći, ali verujem da su zamene dostojne… Ali ne, hvala. Korni grupa beše, zapravo, dve grupe, a nije potrebno biti naročiti genije da bi se razumelo za koju od njih će biti mesta pred šarenom publikom za koju se ta ujdurma pakuje. Osim toga, Bata Kovač je dao neke izjave nakon kojih verujem da je upravo suprotno onome što je rekao… Meni na dušu ako grešim.

Međutim, nisam mogao da se ne setim nekih ličnih premotavanja istorije uživo. A onda sam se setio grupe sa najdužim stažom koju sam ikada gledao.

Sticaj okolnosti je hteo da je ta ista grupa odsvirala prvi rock koncert kojem sam prisustvovao u leto sad već pradavne 1978. A došlo je i do ponovnog susreta, generaciju i po kasnije.

Nastavite sa čitanjem… “Deset hiljada koraka”

Repent Walpurgis

Ovaj stil imenovanja numera su usavršili tek death metal bendovi osamdesetih. Onih godina kad je ova muzika nastajala, tokovi razmišljanja su bili drugačiji, veoma različiti.

Nekim od vozova kojim su se vraćali šverceri iz Trsta noseći u torbama mantile “šuškavce”, ženske čarape i farmerke, na samom kraju šezdesetih pristigla je i singlica Procol Haruma “Il Tuo Diamante“. Svi smo znali i voleli ONU njihovu pesmu, ali pojma nismo imali o ostatku repertoara.

Na B-strani je bila usnimljena “Fortuna“.

Nastavite sa čitanjem… “Repent Walpurgis”

Verujući u Scipionove dobre namere

Istorijski zapisi kažu da je Scipion Afrikanac bio pravdoljubiv, ali veoma zajeban lik. Zato je, valjda, nekakva pravda da mu se posveti ovakvo muzičko delo.

Da li postoji neka pesma, album ili muzičko delo koje biste odabrali da ponesete na pusto ostrvo? Nekada davno, kada sam znao mnogo manje nego danas, ja sam imao takvu pesmu. Vremenom sam shvatio da takav izbor nema smisla, a jedini dobar odgovor koji sam ikad čuo na pitanje “koju pesmu biste poneli na pusto ostrvo”, nekada davno je dao Kornelije Kovač, odgovorom: “Zašto pesmu? Poneo bih klavir.” Tako da danas više nemam pesmu za pusto ostrvo, možda bih poneo gitaru, ali bilo mi je mnogo zanimljivije da se izložim proveri: da li me ta pesma još uvek radi?

Slušajući ovu pesmu treći put uzastopce nakon što je nisam čuo barem deset godina, jedva i bivajući svestan da sam ponovo kliknuo na Play, do mene je najzad došlo da nikad nisam prestao da je neizmerno volim.

Nastavite sa čitanjem… “Verujući u Scipionove dobre namere”

Bela izmaglica

Ti ljudi kao da imaju više udova no što nam je majka priroda podarila i ponekad ne možete da verujete sopstvenim očima.

O značaju dobre ritam sekcije za bilo koju grupu nije potrebno posebno mudrovati. Iskusno slušalačko uvo odmah primeti da nešto nije u redu ako se ispadne iz ritma – u tom trenutku kreće raspad kompletne svirke sa nesagledivim posledicama. U žanrovima koje ovde retko potežemo (HR/HM), zadatak bubnjara je, pre svega, da održi konstantan ritam. On je, ionako, uvek u drugom planu, obično sedi daleko od publike, a fokus je na pevaču/solo instrumentu. No, posle nekoliko pesama, odmah se primeti da jednoličan ritam postane dosadan i oseti se potreba za malo “filovanja”.

Srećom, ima bubnjara koji su i “svirači”, a koje ćete lako prepoznati .

Nastavite sa čitanjem… “Bela izmaglica”

Kako spakovati 12 minuta muzike u 6 minuta života

– Pile tetkino, šta ćeš da ti tetka pošalje od muzike? Nisam ti slala paketiće, evo prošlo već nedelju dana. Brinem se da ti se nije šta desilo. Da nisi bolestan, kuku tetki?

Moja tetka iz Kalinjingrada je draga osoba. Koliko me voli, valjda govori činjenica da me i dalje oslovljava sa “pile tetkino”, ne obazirući se na moje sede zaliske.

– Slušaj, tetka, malo sam opterećen drugim stvarima i ne mogu sad da mislim o tome. Uzdam se u tvoj perfektni predosećaj da ćeš pronaći nešto novo, po mom ukusu, a da me baš iznenadi.

Nije trebalo to da kažem.

Tako mi i treba kad puštam druge da mi ubacuju mine u dnevni raspored. Sad opet neće biti spavanja.

Nastavite sa čitanjem… “Kako spakovati 12 minuta muzike u 6 minuta života”

Ne ubijaj kita

In a moment of love, they will die for their grace

Upravo danas se navršava 40 godina od objavljivanja albuma Tormato (1978) grupe Yes. To možda nije ni po čemu važan album, ali to je prvi naslov te grupe koji sam apsolvirao (pa još kao vruće izdanje!) i meni je to dovoljan razlog da prizovem sećanju onu jednu pesmu koja je pretekla sve ove godine.

Ovo budi razna sećanja i poneku uzgrednu misao. Zapravo, imam stotinu misli u glavi, a samo jednu tastaturu pred sobom. Moraću redom…

Nastavite sa čitanjem… “Ne ubijaj kita”

Nasukan

Svi smo malo odlepili zbog leta koje nije leto, naši dragi čitaoci odlaze i dolaze sa odmora a da i ne primetimo, pa se i mi spremamo da uskoro proglasimo tradicionalnu pauzu… Zasviraj i za pojas zadeni, mudro rekoše naši stari, pa u sklopu priprema za odlazak tamo negde, proveravanja stanja automobila i toga da mi je crkao vodokotlić koji moram da zamenim sada ili posle, mogu da se uhvatim za šefovu čuvenu direktivu – piši šta hoćeš, samo nemoj da preteruješ…

Evo, neću… Winking smile

Nastavite sa čitanjem… “Nasukan”

U staklenoj kući

Ako, poput mene, mislite da Jethro Tull često znaju da đavolski zakomplikuju muziku koju (pro)izvode, potpuno ste u pravu. Verovatno je to i jedan od glavnih razloga zašto niko i nije pokušavao da ih imitira, jer unapred zna da je osuđen na neuspeh. Tu i tamo, na snimcima drugih grupa može da se pronađe po neki citat koji jasno govori o njima kao uzorima, ali ništa dalje od toga – Ian Anderson je jedan i jedinstven muzički genije kakav se skoro neće ponovo pojaviti.

No, u isto vreme kada su Jethro Tull stvarali svoja remek dela, postojala je ekipa u komšiluku koja je bila spremna da komplikovanu muziku pogura još dalje.

Jeste li nekada slušali grupu Gentle Giant? Angry smile

Nastavite sa čitanjem… “U staklenoj kući”

…A kako bi on to drugačije?

Money won’t help you to win a new look at things
Loving can bring you down so you fall
Then why do you still try to get up at all
Your good and bad side showing through
Problems are a part of you

Među mnogim frazama izrečenim o muzici, pogotovo kada je reč o izraženo autorskim radovima, poznata je ona koja kaže da se muzičar ne dokazuje svojim prvim, već drugim albumom. Verujem da tu ima dosta istine: više puta do sada, pokazalo se da su neki u jednom času izuzetno popularni muzičari zapravo igrali na jednu kartu i da posle početnog uspeha nisu imali više šta da pokažu. To se ponekad završi kvalifikacijom one hit wonder, mada ja imam običaj da kažem da je reč o sindromu one trick pony.

Ali, nećemo danas o njima: te slučajeve pominjem samo zato da bih bolje istakao hrabrost onih koji su ispravno pretpostavili da će uspeti čak i ako ih publika ne primi blagonaklono kada sazna šta se nudi u drugom autorskom radu i pod kojim okolnostima se taj materijal nudi. Jedan takav primer će kroz nekoliko dana obeležiti četrdesetu godišnju od izlaska, što je odlična prilika da ga se prisetimo.

Elem, danas pričamo o albumu Please Don’t Touch (1978), drugom solo radu koji je bio prelomna tačka u karijeri Stevea Hacketta.

Nastavite sa čitanjem… “…A kako bi on to drugačije?”

Mesec i zec

Italijanska muzička scena je oduvek bila živahna i vitalna (ovo oduvek važi barem 500 godina unazad), pa je prosto nemoguće ispratiti sve što se na njoj dešava. Ali, ako se ograničimo na pojedine grane (kod mene su to renesansna i barokna muzika, opere i RPI – italijanski progresivni rok), onda postoji makar malecna mogućnost da koliko-toliko pohvataju neki konci i veze. Zahvaljujući internacionalnom uspehu grupa poput PFM, Banco ili Le Orme, RPI je postao posebna kategorija među ljubiteljima malo složenije muzike. A već od početka osamdesetih, počelo je kopanje po katalozima italijanskih diskografskih kuća iz kojih su se pojavljivali mnogi interesantni izvođači za koje, inače, ne bismo nikada ni čuli.

Jedan od tih “kostura sa tavana” je i grupa Maxophone.

Nastavite sa čitanjem… “Mesec i zec”