Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
U sklopu pomalo zaboravljene podrubrike “zašto, o zašto ja ovu muziku ne slušam svaki dan”, danas vas podsećam na jednu od najdražih engleskih grupa za velike i večite dečake. Nemamo šta da oklevamo: najpre je vreme za muziku.
Kad iscuri, slobodno pustite ponovo. I zatvorite usta, nije lepo da vas drugi vide tako, više nego nonšalantno opuštenog. 
Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, Britanci su bili veoma inovativni i kreativni u onome što nazivamo art rock ili progressive rock. Pink Floyd, King Crimson, Jethro Tull, Genesis, Gentle Giant, Yes, Emerson, Lake & Palmer, Roxy Music i mnogi drugi su, svako na svoj način, kreirali zanimljivu muziku koja se teško mogla strpati u jednu vreću. Preko Bare se takođe zatalasalo: kako je najveće tržište na svetu pomno pratilo šta se dešavalo na Ostrvu, sasvim je očekivano da su se pojavile i američke grupe kojima su pomenuti bili uzori i koje su pokušavale da izbore svoje mesto kod malo drugačije formirane publike.
Genijalni Pavlov’s Dog su na domaćem terenu potpuno ignorisani, dok je Kansas uspeo da postane velika atrakcija.
Verujem da je većina ovde prisutnih poslednjih meseci pročitala veliki broj tekstova o zlom i moćnom holivudskom producentu koji je (mal)tretirao brojne glumice, starlete i ostalu boraniju… I to je trajalo, jelte, decenijama. A one su, jadnice, ćutale sve u nadi da će se ogrebati za neku novu ulogu ili poslić.
Dok se nisu osvestile.
Nemojte se zamlaćivati pitanjem tehničke podrške. To je nevažno za ideju.
Antonio Vivaldi (1678–1741) jedno je od najznačajnijih imena barokne muzike, svakako najveći kompozitor italijanskog baroka. Kao odličan vioinist i nadasve plodan kompozitor, doživeo je neverovatnu popularnost u Evropi i zarađivao više nego solidno putujući i muzicirajući čak i po dvorovima, daleko od rodne Venecije. Međutim, pred kraj života je pao u zaborav i siromaštvo iz bizarnog razloga – nije dozvoljavao da se njegova dela štampaju, jer nije mogao da zaštiti autorska prava. Ostao je zaboravljen van uskih muzikoloških krugova sve do perioda između dva svetska rata u 20. veku, kada njegova dela ponovo dospevaju u žižu.
Smatra se da je Vivaldi zastupao krajnje progresivne ideje, ponekad igrajući na samoj granici prihvatljivosti za muziku tog doba. Zbog velike popularnosti, to je za posledicu imalo značajan uticaj na druge kompozitore tog vremena, što je neposredno dovelo do razvoja tzv. klasičnog perioda u muzici.
Ne mogu da ne primetim izvesnu paralelu sa onim ogrankom rock muzike koji danas nazivamo progresivni rock.
Baš tako: ta muzika je bila vrlo popularna u svom vremenu, uskoro zaboravljena na tržištu, da bi se najzad vratila i trajno ostala zahvaljujući prepoznavanju izuzetnog uticaja koji je ostavila.
Nastavite sa čitanjem… “Progresivni barok ili progresivni rok – ima li razlike?”
Prog rock vikend na Suštini pasijansa… Šta ćete: ništa nije savršeno.
Osim možda muzike o kojoj pišemo.
Krajem šezdesetih je došlo do prelomne tačke u razvoju popularne muzike. Ideja bunta je izgubila svoj prvobitni zamah (i nije se vratila čestito do pojave punka), Amerika je porodila country-rock, Engleska je potrošila british invasion municiju i došlo je vreme za nešto novo, a Evropa je iščekivala šta će novo da se desi.
I upravo je Evropa, tačnije evropska muzička tradicija, dala rock muzici nešto što niko nije mogao da očekuje: progresivni rock. Beše to muzika zasnovana na ozbiljnom, relevantnom sviranju instrumenata koji su već obeležili rock’n’roll i rhythm’n’blues, kao i složenim aranžmanima koji liče na barokne strukture. Rodile su se grupe kao što su Moody Blues, Nice, Procol Harum, King Crimson, Curved Air, Caravan, Genesis, Yes, Van Der Graaf Generator, Pink Floyd…
Na pragu sedamdesetih, obilje prog rock sadržaja je postalo parafraza za ulazak društva u doba izobilja. U jednom času je izgledalo kao da na svakom koraku možete naleteti na grupu mladih ljudi koji u glavama imaju odlične ideje a u prstima besprekornu tehniku sviranja. Poput ove ekipe.
Ko će sve da ih pohvata. A skoro svi su vredni pažnje…
Pominjao sam već više puta kako mi je trebalo mnogo godina da dosegnem – najpre saznanjem o postojanju, a potom i apsolvirajući materijale – manje-više svu muziku do koje mi je naročito stalo. Odrastao sam u ne baš savršenim uslovima za taj posao: nisam imao uzore koji bi mi skrenuli pažnju na prave vrednosti, pa sam se uhvatio samo najvećih imena za koja znaju svi i onih koje sam mogao da dosegnem na preporuku malobrojnih. Ono što se zaista moglo saznati puštalo se na Studiju B kod Slobe Konjovića i na Beogradu 202. Ali, avaj: uslove za slušanje tada mršavih FM talasa nisam imao, a na srednjim talasima nisam dosezao te radio-stanice. Dvaput godišnje, kad bih otišao u posetu rođacima u Zemun, vratio bih se sa po dve-tri audio kasete sa muzikom koju bih ulovio slušajući radio i to bi mi bila jedina referenca.
Lakše promašiti nego uhvatiti.
Mnogobrojne rupe u poznavanju muzike sam zakrpio mnogo kasnije. Krpim ih i dalje, mada ih nije mnogo ostalo.
Muzičari često nalaze inspiraciju za svoje pesme na čudnim mestima. U vreme pojavljivanja albuma The Snow Goose (1975) po novinama se pričalo o da ideja na kojoj je zasnovan potiče iz poznate istoimene priče koja je popularna kod anglosaksonaca. Sve je to lepo, pomislio sam, samo što ja pojma nemam o čemu govori.
Album je instrumentalan, pa je moja nedoumica oko inspiracije ostala nerazjašnjena sve dok nisam seo da napišem ovaj tekst.
I počeo da slažem mozaik.
Negde u vreme kada se Led Zeppelin spremao da poleti, pojavila se i grupa neobičnog imena – Audience (publika). Tadašnje novine su ih svrstavale u art rock, a kritičari su ih hvalili na sva usta. Šta to vredi kada se do inostranih ploča dolazilo sa zakašnjenjem, a nije bilo dovoljno love ni za kupovinu Zeppelina.
Morali su da pričekaju neko drugo vreme.
