Tag: soul

Sve dok te imam

Roger Daltrey je, složićete se, pošteno zaradio svoje mesto u enciklopedijama kao pevač grupe The Who. Ako ste gledali bilo koji njihov koncert, mogli ste da vidite da on, kao i ostatak ekipe, naprosto sagoreva na sceni od početka do kraja nastupa, bez obzira kada je snimak nastao. Uvek je gas bio pritisnut do daske. No, u trenucima kada je grupa pauzirala i nije nastupala, nije mogao da sedi miran. Još od početka sedamdesetih snimao je solo albume za svoju dušu. Do sada ih se nakupilo tuce, ali se njima nije proslavio.

I sada ima novi, koji je, barem meni, odlično legao.

Nastavite sa čitanjem… “Sve dok te imam”

Zahvalan sam ti

Kada su novinari upitali Alison Krauss, aludirajući na njenu više nego uspešnu saradnju sa Robertom Plantom, ko joj je omiljeni pevač, dobili su neočekivani odgovor – Paul Rodgers. I odmah pojasnila: “Kada ga slušate, njegov glas podseća na nabildovanog muškarca – puca od snage.” Ne znam šta je Plant rekao na ovo, ali žena je u pravu. Rodgersov glas, uprkos godinama, nije ništa izgubio od svojih kvaliteta.

Jedino što je Rodgers u poznoj fazi svoje karijere počeo da pravi neočekivane poteze.

Nastavite sa čitanjem… “Zahvalan sam ti”

Evo me, nemoj da oklevaš

Nesporno je da su šezdesete bile zlatne godine soula. Diskografske kuće Motown i Stax su svakodnevno izbacivale nove singlice, a veliki broj njihovih izvođača je tražio mesto pod suncem. Neki od njih su postali globalno poznati, a kako se bližio kraj decenije, tadašnji podžanr funk je dobijao sve značajnije mesto u medijima i na radio stanicama. Obe kompanije su se početkom sedamdesetih suočile sa promenama trenda i potencijalnim gubitkom identiteta, pa su prionule na posao kako bi se adaptirale na novo vreme.

Štafetu su preuzeli Marvin Gaye i Al Green, izvesno poslednji veliki soul izvođači.

Nastavite sa čitanjem… “Evo me, nemoj da oklevaš”

Aj’ se uradimo (ILI: Kad je Ray, nek’ je Ray)

Sad slobodno možete okolo da pričate kako su na Suštini pasijansa napravili het-trik sa Rejevima.

U nameri da održimo eklektičan pristup u ovoj rubrici, trudimo se da nam zahvat bude što širi i da ne dozvolimo sebi da skliznemo u manir. Borimo se da uhvatimo inspiraciju spram dnevnih obaveza i šta se tu može: prepuštamo se asocijacijama na prvu loptu, jer to je jedino izvodljivo rešenje… I zbog toga, ponekad zaboravimo na one kojima celokupna popularna muzika neizmerno duguje, a čiju muziku i sami neizmerno volimo.

Danas se podsećamo na muziku koja je bila temeljac za kompletan žanr i na čoveka koji je taj temelj postavio. Sad, posle priloga od juče i prekjuče, možete vi zaista da mislite da je ovo The Ray Performance, ali zapravo je to posledica zapanjujućeg saznanja da za sve ove godine nismo postavili na blog više od jedne pesme Raya Charlesa… Surprised smile

Pa rekoh sebi sinoć, red je da počnemo da ispravljamo tu nepravdu.

Nastavite sa čitanjem… “Aj’ se uradimo (ILI: Kad je Ray, nek’ je Ray)”

Đuskanje na ulici

Kada se zaposlila kao sekretarica u Motownu, Martha Reeves se, verovatno, potajno nadala da će joj se ukazati prilika i da se okuša kao pevačica. Promućurni Berry Gordy, o kome ne treba trošiti reči jer je upravo on “otac” soula i funka, pridodao joj je prateću vokalnu grupu The Vandellas i uspešna priča je mogla da počne. Od 1963. godine pa nadalje, ovde devojke su zabeležile 25 uspešnih singlova.

Možda nije najbolji, ali je sigurno najuspešniji je onaj na kojoj se nalazila pesma “Dancing in the Street“(1964).

Nastavite sa čitanjem… “Đuskanje na ulici”

Motown žurka u crtanom filmu

Bring over some of your old Motown records
We’ll put the speakers in the window and we’ll go
On the roof and listen to the Miracles

Ako zbog mladih godina niste načisto kakvo je mesto Roda Stewarta u rokerskom sazvežđu, to je možda zato što su do vas dolazile nesložene slike njegovih pesama iz različitih perioda. U poslednjih par decenija, on ne nalazi za shodno da bilo kome bilo šta dokazuje, jer beše vreme kad je to činio kao malo ko. A u to vreme bio je vešt kao retko ko da se prilagodi trendovima, što je on uvek činio dobro i sa neuporedivim žarom, tokom duge karijere.

Pred vama je jedan od veličanstvenih primera te prilagodljivosti.

A ako iole poznajete muzičku scenu tog doba, zabavićete se prepoznajući mnoge čuvene face u ovom čuvenom spotu.

Nastavite sa čitanjem… “Motown žurka u crtanom filmu”

Muzika mrtvih predsednika

Dobra muzika u ne tako dobrom filmu.

Na “Dead Presidents” sam naletao nekoliko puta tokom poslednje decenije, i nikako mi se Dead Presidents soundtracknije dalo da ga pogledam. Intrigirali su me komentari da je reč o žestoko potcenjenom filmu, ali me je nešto u samom opisu konstantno demotivisalo da zasednem i posvetim mu se – da li je reč o radnji ili činjenici da nisam mogao zamisliti Chrisa Tuckera u ozbiljnoj ulozi, ko će ga znati.

Tek kada sam pre nekog vremena poželeo da čujem jednu pesmu i potražio je na YT-u, shvatio sam iz spota i opisa otpremaoca da se ta stvar nalazi u filmu, te sam ozbiljno pročešljao listu numera i oduševio se. Red je da sa vama podelim uživanje u dobrom zvuku, a o filmu ćemo na kraju, baš da ne kvarimo atmosferu na početku…

Nastavite sa čitanjem… “Muzika mrtvih predsednika”