Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Sedi tako čovek i gleda lokalne vesti. A vesti nisu vesti ako nisu reality show. I tako: jurnjava kola, sve sa snimcima iz helikoptera. Kad, ne lezi vraže…
Pa sad ti vidi.
Štogod detalja o toj jurnjavi može da se nađe na nekim portalima vesti, mada to sad više nije toliko ni bitno.
Zapravo, nije solo, nego je trio, ili je možda kvartet, nisam baš sasvim siguran. Poenta je u – čemu? U instrumentu ili u izvođaču?
Kako izgleda kad on solira po njima, pitam se.
Šta bi bilo kad bi psi i mačke umeli da govore? Ova malecka studija se bavi time.
Stereotipi? Predrasude? Činjenice?
Već godinama sam potpuno neodlučan da odredim koju životinju smatram najviše veličanstvenom od svih. Jedan kandidat je sibirski tigar, a drugi… Pogledajte ovo.
Poverenje ovog čoveka u tehnologiju je, očigledno, neizmerno veliko. Ne bih se usudio ni pod tačkom razno, ama ni uz mamljenje netrivijalnim novčanim iznosima. Fala lepo. Te garniture otvarača za konzerve što meda drži u svakoj šapi, šta ja znam, ne bih da proveravam koliko su jaki.
Ali da se razumemo: put na Svalbard je jedan od onih tvrdih, jasno artikulisanih snova koje nosim u sebi. I to baš zbog foto-sesije života, a to je foto-lov na bele medvede.
A sad malo predavanje o električnom pražnjenju. Saznaćete sve iz prve ruke.
Eh, da nam je više ovako pragmatičnih primera!
A sad, žurka na sred aerodroma, tek tako!
Eto: curi bilo dosadno, pa odlučila da se malo zabavi. Kako je nisu uhapsili na aerodromu, ostaće mi nejasno.
Zezali se tako momci svojom igračkom po gradu, sve dok nije naišlo policijsko vozilo.
A da li je baš sve bilo kako su opisali u komentaru, ne bih znao da kažem. Meni liči da je taj policijski auto zapravo stao zbog tog vučnog voza.
Pazi ovo: snimak iz kokpita jednog putničkog aviona, Boeinga 777, gde drugi avion, Boeing 747, prešišava treći avion, Boeing 737. A za to vreme, sva tri na istom kursu u istom koridoru… I to nad Bagdadom, leta gospodnjeg 2011.
Šta bih dao da ovako nešto vidim svojim očima!…
Red je da se osvrnemo pre obrtanja kalendara. Konačno, ako nije vredno proslave, vredno je barem malecke rekapitulacije. A nije da nije vredelo.
Šta da vam kažem: preživeli smo. Znao sam samo to da ako doguramo do kraja godine nakon suštinske reorganizacije i silnih planova (koje je svako od nas, autora Suštine pasijansa, ponaosob morao da napravi, promeni, zaokruži, preskoči, izbegne, predupredi, sabere, oduzme, pomnoži, podeli i uostalom integrali), izguraćemo još dugo.
Nalazili smo teme, ukrupnjavali smo korake, trudili smo se da iskočimo iz kolotečine koju smo vam nametnuli. Nalazeći da je baš ta kolotečina doprinela da Suština pasijansa prebere izdržljive čitaoce kao okosnicu svoje publike, ipak smo bili dovoljno hrabri i da kažemo poneku reč koju su neki od vas umeli da pročitaju onako kako smo zamislili.
Zbog gomile iskušenja na ličnim planovima koje je većina nas preživela u godini koja će isteći taman dok pročitate ovo, ponešto i nije bilo moguće izvesti. Ako je za utehu, ništa nismo otkazali niti smo od čega odustali. Odlaganje je prirodna stvar: kad mogu sudovi, što ne bismo mogli i mi…
Predstavljamo vam zato dvadeset najviše čitanih priloga u 2012. godini, po redosledu od najviše čitanog. Posle toga, još dvadeset, čisto radi beleške.
Nastavite sa čitanjem… “Pregled godine na Suštini pasijansa”
Као што сви већи градови имају бар по једну улицу сличну Зрењанинском путу, тако и сваки фолклор има бар по једну песму ове врсте.
Дакле, шта се пева кад се скупи друштванце, да мелодија није нешто компликована, тако да сви умеју да је отпевају, да текст има кратак метар где свако може, уз помоћ трећег пића, да дода коју строфу, да је у духу пијане зајебанције?
Па наравно. Бећарац.
На ово сам натрчао, у духу глобализације, посредовано преко Британаца (не, не значи да бих нешто друго нашао преко Уругвајаца, Украјинаца или Вијетнамаца – све што постоји биће посредовано кроз две-три англофоне културе, што они не проследе, то до даљњег никад није ни постојало).
Но, било како било, нашао сам како се на јапанском каже бећарац, и извор добре веселе музике. Шта бих више.
Текст, ко мисли да учи окинавски јапански, може да се нађе. Ми, што не знамо ни обичан јапански, нити мислимо да га учимо, ћемо поступити по старом опробаном методу бележења стихова: докле се сећамо, записаћемо, а за даље, даље се звижди.