Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Da li je ovo budućnost reklame?…
Ovaj kratki film je pobedio na Vimeo konkursu za 2012. godinu u kategoriji reklamnih sadržaja. Iako ovo načelno nije reklama, bar ne u doslovnom smislu te reči (firma K-Swiss nije izmišljena!), pokazuje kako bi reklama zbilja mogla da izgleda u ne baš tako dalekoj budućnosti. Skrupule su davno odbačene, a pitanje je dana kada će eksplicitno ratovanje između kompanija (pa čak i unutar njih) postati uobičajeni model konkurencije svih vrsta.
A sad iznenađenje. Ne, stvarno… Pazi sad: ovaj utovar ide bez politike.
Mada, pošteno govoreći, upadam u oksimoron. Pazi: ako je politika veština mogućeg, a definitivno postoji veština mogućeg izbegavanja politike, onda… Čekaj malo, ispočetka: politika je veština mogućeg, vešto je, može biti, izbeći politič… Ne, ponovo… Veština je moguća politika, te je moguće politički izbegavati mogućnosti, onda nema druge nego da nastavimo po starom.
Mada, nije to baš toliko nedostižno ukoliko realno postignemo metarazumevanje u duhu međusobnog održavanja prilika, što svakako ima veze sa tendencijama saglasnosti u predmetnim naporima da se svakodnevnim aktivnostima, postepeno i u duhu društveno prihvatljivih normi, spreči popuštanje discipline u procesu unapređenja svih varijeteta… um… istih. Da, istih. Definitivno istih.
Nekome nije bilo mrsko da napravi stop-motion animaciju od 27 minuta LEGO pucačine. To baš i nije tema koja me osobito fascinira, ali trud iziskuje bar malo uvažavanja.
Kako god okreneš, zanimljivije je od svih holivudskih pucačina koje sam gledao u poslednjih 25 godina. Mada se i ovde potkraj pojavljuje jedan ramboidni.
Možda nekom zatreba…
Na primer, meni. 
Nisam mog’o da ostavim na stolu da stoji zauvek, a glupo mi bilo da lepim. Pa, eto, kad me ponovo u’vati… 
A sad idem da radim nešto korisno. 
Na današnji dan pre 79 godina, rođen je veliki srpski dramski pisac, jedan od mojih omiljenih autora i svakako jedan od onih koji su zaslužili moje duboko poštovanje. Ove redove posvećujem sećanju na susret sa njim.
Jako davno sam počeo da prepoznajem raznorazne lokalne kvaziheroje i kvaziintelektualce koji koriste svaku prigodu javnog skupa da ispale svoje bezvredne misli i promisli. Takvi su pogotovo redovni, ama deo inventara, na raznim književnim i sličnim skupovima i zbog toga već godinama izbegavam da pohađam te skupove, iako sam ranije bio redovan, jer kako su godine prolazile, palanački mentalitet na nepalanačkim skupovima je postajao sve izraženiji. Znam za to, pa čuvam živce i zbog toga se odričem čak i vrlo zanimljivih ljudi koji ponekad dolaze u moju malu varoš.
Živo se sećam jednog takvog skupa, jednog od poslednjih koji sam pohodio; beše to u proleće 1990. godine, teško mi je da se setim tačno. Bilo je to u sali današnjeg Kulturnog centra u Kikindi (tada je to bio Dom omladine). Stupio sam tada u veoma zanimljiv razgovor sa Slobodanom Selenićem, što je moglo da izađe na ko zna šta da se nisu umešali neki lokalni heroji.
Ponekad morate razmisliti vredi li živeti svoj san.
Ako ne znate cenu koju treba da platite da vam neko prineo snove, možda bi bilo bolje da se sami potrudite.
Kad pre jun! Pa zar smo se za to borili? Kako sad to?…
Jednom davno, pitali Jovana Hadži-Kostića kako pod milim bogom uspeva da sastavi onu svoju satiričnu rubriku “Tako reći nezvanično (TRN)” u Večernjim novostima baš svakodnevno, bez izuzetka i očigledno bez ikakvog gubitka ideje. Reče čovek odmah: lako je, oko mene ima mnogo više gluposti nego što može da stane u moju rubriku.
Utovar nedeljom na Suštini pasijansa nije toliko profinjen. Ako li samo nabrojim izvore, ispašće to takvo zamešateljstvo da će se cenjeno čitalište razbežati glavom bez obzira. Ali nije to problem: problem je u onoj nekolicini koja misli da se utovar nedeljom pakuje kao zabavno štivo.
Eh…
Veliki stručnjak za medije, legenda političkog marketinga i medijska siva eminencija žute tačke, u naletu panike je pokušao da posegne za poslednjim argumentom koji pripada kategoriji “a zašto vi mučite crnce”. Tom prilikom je popio nokaut iz kojeg će moći da se izvuče samo nekim neverovatnim čudom:
Čovek koji se zove Nebojša, preziva Krstić, koji je služio stari kadar, artiljerija, pripada onoj grupi ljudi koje treba podsetiti da postoje tri stepena isticanja: ističe se, veoma se ističe, i uzalud se ističe.
A sad, vežite se: polećemo. Ako vam je ovaj luna-park po volji, to jest.
Oduvek me fascinirala potreba ljudi da se izlažu ovakvim iskušenjima. To je verovatno surogat za neke druge neuspehe. A opet, možda je i nešto drugo posredi.
A sad jedna balada o lovcima i lovinama.
Naravoučenije: nemoj da se qrčiš. Završićeš jedući travu.
Jedna sasvim obična priča.
Ali ispričana na fenomenalan način.