Nedavno sam ovo uhvatio na portalu ckm.rs, koji odnedavno vodi Strongman, domaća blogerska legenda:
Vala, baš je remek-delo! Na tragu je čuvene reklame koju ću pripremiti za sutra, ali nema veze – ima originalni motiv koji ostavlja bez daha.
(Via)
Tag: svašta & koješta
Hakovan sajt odeljenja za visokotehnološki kriminal
Sa čime bi ovo moglo da se uporedi: recimo, kao kada bi neko ukrao sve točkove sa svih vozila odeljenja saobraćajne policije. I to zato što niko nije pazio na vozila, a lopovu bilo slatko da se dokaže.
Zlonamerni upadi na sajtove su jedan od vidova hakerskog delovanja. Što viši nivo sajta, to veća slava među mamlazima koji nemaju pametnija posla. Večeras se desio proboj, ni manje ni više, nego portala Posebnog odeljenja Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu za borbu protiv visokotehnološkog kriminala. U domaćim okvirima, ovo je sveti gral za hakere. Meni se, međutim, čini da neko od administratora nije baš najbolje uradio svoj posao.
Ne znam kad se tačno desilo: informacija je već uveliko kružila fejsbukom i ja sam je dobio iz dva izvora negde između 23:15 i 23:30. dok sam opaučio par komentara i napravio slike ekrana, bilo je već 23:43. Oko 23:45, primetio sam da je sajt oboren…
Uhvatio sam dve slike – pornografija koja je uključena u sadržaj stranice je bila različita na ćiriličnoj i latiničnoj naslovnoj strani. Engleska verzija naslovne strane je sadržala neki tekst čiju sliku sam zaboravio da “upucam”. Te slike ne mogu da podelim, jer nisu za svačije oči, ali nije ni bitno.
Moj komentar je kratak: ako ne uhvate dripca do jutra, imaju ceo sutrašnji dan da naprave popis i zatvore dućan kao nepotreban. Hajde, momci, pokažite šta znate.
Inače, dok sam ovo pisao, evo ga opet (ovog puta bez slike na ćiriličnoj verziji)! BRUKA!
Zaboga, ljudi, suspendujte taj server već jednom!
(Via; tnx Džoni)
Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš
Protokol je nezgodna stvar. Mediji su još nezgodniji. Češki predsednik je to naučio na najteži način.
Pazi sad ovo:
Mislim da gospodina Klausa očekuje težak period koji bi mogao da se podvede pod slogan “šta god vam ja sad rekao, nećete mi verovati”. Tako je: neće mu niko verovati.
Meni je, zapravo, svejedno. Nego ne mogu da poverujem da neko kome protokol čini debeli deo radnog vremena nije u stanju da obuzda nagone pred kamerama. A zna da ga snimaju…
Epidemija ulične mržnje
Gde je počelo, a dokle ide? Zašto sam baš ja onaj koji mora da trpi tuđe frustracije? Prepoznajete li besne ljude oko sebe? Ugrožavaju li i vaš prostor za kretanje? Šta preduzimate da ih izbegnete, da se spasete ili ih se rešite?
Čitam o onom sramotnom cirkusu koji se desio kad su u Beogradu deljene sadnice trešnje… Čitam i pitam se: znam da smo kratke kolektivne pameti – ali zar smo baš toliko kratke pameti da nismo mogli da pretpostavimo šta će se desiti? Primera radi, svakog Božića pekari Beograđanima priređuju onaj cirkus u deljenju kolača sa dukatom. Uvek se pitam koliko će proći pre nego 
što se na Terazijama za Božić pojavi i neki mamlaz u kompletnoj opremi za američki fudbal, što je prikladna oprema za postizanje cilja. A onda, dogodine, verovatno bi se prešlo na palice za bejzbol, a za posle neću ni da pomišljam.
Jedna stara družina, rasejana po belom svetu, a sa kojom se sastajem u virtuelnom prostoru, komentarisala je jutros taj događaj. Jedan drugar se setio savršenog recepta, onog za koji iz drugih primera znam da je perfektno efikasan: svaku sadnicu trešnje je trebalo naplaćivati 20 dinara. Ta suma je sasvim dovoljno banalna da se može uporediti sa besplatnom podelom (za neobaveštene: maloprodajna cena jedne sertifikovane sadnice trešnje je 5-10 evra), a sasvim dovoljno visoka da se bukači zadrže po strani. Psihološki efekat naplatne barijere je daleko važniji od finansijskog. Nema druge: vaspitanju se nećemo naučiti nikad; moramo naći druga sredstva za kroćenje čak i onih situacija koje u svom polazištu imaju neku plemenitu ideju.
Nužno je najpre organizovati odbranu, a tek onda podelu trešanja, hleba, šarenih balona i štatijaznam čega još. Pa dobro, možda ne bi bilo uputno baš naplaćivati sadnice, jer uvek će se naći neki inventivni NVO aktivista da na pro-američkoj televiziji objasni kako je to ružno. Ali je moglo da se organizuje legitimisanje pri predaji i da se najavi provera kroz mesec ili dva da li je trešnja zasađena, te da se sadnica naplati ako nije. Bilo bi to preveliko mentalno iskušenje za bukače i gurače i oni bi netragom nestali, a sadnice bi bile podeljene bez guranja.
Uobičajeni dan na poslu
Šta ćeš… Mora neko i to… Jeste da je čišćenje banalan posao, ali složićemo se i da je bitan. Ovaj baja ne dozvoljava da ga ometaju razgovorom.
Uobičajeni dan na poslu…
(Via)
Mali eksperiment
Hajde da pokušamo nešto, zajedno.
Ovoj fotografiji treba tekst u potpisu.
Polje za komentare vam je na raspolaganju.
Tenis na krilu aviona
I vrapci znaju da ja za tenis ne dajem ni pet para niti se ložim na sve one teniske turnire. Uvažavam uspehe tenisera rođenih u Srbiji, ma gde oni uplaćivali poreze na prihod, i to je dovoljno. Ali, ovaj dečko iznenađuje.
Ne, nisam na kraj srca. Budite parlamentarni: zaista me boli uvo za taj sport. Ne uvažavam sportove kojima ne može da se bavi svako, a u tenisu ga baš preteraše sa svojim izigravanjem pripadnosti aristokratskom nivou društva. Pretpostavljam da je to i razlog što se nacija identifikuje sa tim sportistima. Pa, gde je bila nacija kad su oni trenirali tenis po skupom i preskupom satu trenera dok su se druga deca igrala, što inače i treba da bude posao dece?
Stigla knjiga iz Amazona
“Hoću svoj deo, nećete da me prevarite!”… “Ne može brže, jurimo trideset!”… “I ti ćeš tako kume, samo sutra!” – tako sam godinama doživljavao online kupovinu. Do jutros.
Posle ko zna koliko odlaganja, snabdeo sam se platnom karticom kojom mogu da plaćam na Internetu. Uzgred, to nije ona kartica za koju su mi u banci rekli da prolazi u takvim transakcijama (nije uspelo nijednom – na tačno pet mesta u zemlji i inostranstvu), ali da sad ne budem sitničav.
Jedne večeri sam lutao Amazonom, pregledao knjige koje su mi zapale za oko, pa se najzad i odvažio da naručim jednu. To do sada nisam radio: na moju adresu su do sada stizale porudžbine iz Amazona samo dvaput, oba puta DVD-ovi. Jednom je to bio film Europa Larsa von Triera, poklon kojim me je dobar drugar u pečalbi tada iznenadio. Drugi put, beše to Schumacherova verzija rok-opere Phantom of the Opera, kojom sam jednom iznenadio Jasnu (ala je bilo cike!). Ali, opet je dotični drugar kupio taj DVD za moj račun sedeći u Fritaunu, bože me prosti, samo zato što sam tad živeo u državi mimo sveta (kao da je sad bolje) i nisam mogao da učestvujem u globalnom platnom sistemu.
A sad knjiga. Najzad knjiga.
Percepcija stvarnosti
Ako je verovati jednom postu na Ćijukalici koji je doživeo priličnu količinu uzvratnih ćijuka, neke statistike o uzrocima smrti za mart 2011 su sledeće:
- glad – 3.000.000
- malarija – 250.000
- automobilski udesi – 100.000
- zemljotresi i cunamiji – <28.000
Bez namere da licitiram brojkama, jer svaka nasilna smrt je strašna, rekao bih da ove brojke mnogo govore. Naša percepcija stvarnosti očigledno nije zasnovana na činjenicama, nego na sili medija.
(Via)
RNDaljka nepotrebnih činjenica
Baš sam nešto londrao po svom starom blogu u nameri da izvučem sadržaje koje ću preneti ovamo pre nego što zatvorim ono mesto, pa naiđoh na bazu Unkno.com (link je zatvoren i sad postoji novi… ne, ne postoji), u podnaslovu:
Unnecessary knowledge.
Useless facts.
Probajte, uostalom. Verovatno ste čeznuli za nekim nepotrebnim informacijama: recimo, čulo ukusa leptira je na nogama; hamburger je skuplji od automobila ako poredite masu; Mišel Fajfer se plašila da glumi Klaris u filmu “Kad jaganjci utihnu”, pa su našli drugu glumicu… A šta tek reći na neke vitalne statistike: 1996. godine, u SAD je zabeleženo 43,687 incidenata u vezi sa toaletima; postoji jedan kalašnjikov na devet stanovnika sveta; najviše samoubistava se dešava ponedeljkom.
Ima toga tamo još.
[EDIT, januar 2013: Nema više. Sajt je zatvoren i nema više ekvivalenta. Šteta.]