Tag: umetnost

Blues at Folsom Prison

Danas je godišnjica jednog od najluđih objavljenih audio zapisa nekog koncerta u istoriji popularne muzike.

Johnny Cash, Dasa u crnomNe znam kakvo je vaše mišljenje o Johnnyju Cashu. Primetio sam da mnogo ljudi mrtvi ‘ladni pakuju to što je on radio u ogromni tor prazilukovića. Mislim na one kojih, kao i svugde na svetu, i u američkoj popularnoj muzici ima previše. Trpati tog čoveka u tor sa onom gamadi je isto kao kad biste pokušali da strpate Kseniju Cicvarić ili Jordana Nikolića u Grand produkciju.

Uvek sam gajio pijetet prema Dasi u crnom. A kad sam prvi put čuo njegov album American IV: The Man Comes Around, poslednji koji je objavio za života, bio sam u šoku nekoliko dana od utiska koji su na mene ostavile te, uglavnom, obrade tuđih pesama. Njegova izvedba pesme Hurt od Nine Inch Nails je konačna verzija i teško je poverovati da je nije napisao on sam kao autobiografsku. Ako iole poštujete muziku kao medij za prenošenje emocija, taj album će verovatno zauzeti važno mesto u vašoj fonoteci.

No, taj momenat pominjem samo kao prelomnu tačku u kojoj sam najzad postavio fonografiju tog ludaka u fokus i pretresao je kako dolikuje. Prisetićemo se jednog koncerta koji je, srećom, ostao zabeležen kao ploča: koncert u zatvoru Folsom.

Nastavite sa čitanjem… “Blues at Folsom Prison”

Početak divnog prijateljstva – Led Zeppelin I

Na današnji dan, pre 43 godine, smisao postojanja muzike je dobio još jednu blistavu potvrdu. Objavljen je Led Zeppelin I.

Korporativna gramzivost je grozna stvar. Potpišeš kakav ugovor, i onda se vučeš kao pas do posla i nazad. Nema utočišta, jer iza svakog ugla čekaju advokatski Kerberi. Baš to se desilo jednom momku od 25 godina, tršavom, mršavom, ostavljenom na cedilu po raspadu benda, a vezanom za seriju koncerata po Skandinaviji. Kud ćeš, šta ćeš, nađeš još trojicu: jednog brkatog, jednog plavog, i jednog sa loknama.

Zatim uđeš u studio,  istreseš iz džepova celih 1782 funte. “To ti je za tri dana, mali.” “Biće u redu. Pazi ovaj rif”:

Nastavite sa čitanjem… “Početak divnog prijateljstva – Led Zeppelin I”

Happy birthday, HAL 9000!

Danas bi mu bio rođendan, da nije puk’o sa Jupiterom još 2010…

HAL 9000, najpoznatiji računar u istoriji kinematografije, rođen je 12. januara nejasne godine – po knjizi, to je bilo 1997, a u filmu sam reče da je to bilo 1992.

I'm completely operational and all my circuits function perfectly.

HAL 9000 je naveden kao trinaesti najveći negativac u kinematografiji, prema listi Američkog flimskog instituta.

Nego, da se prisetimo…

Nastavite sa čitanjem… “Happy birthday, HAL 9000!”

Igre bez granica

Pesmičuljci koje zviždućemo dok se krijemo iza dina na obali…

Od jutros kad sam oči otvorio do ovog časa, ne mogu da se otresem: stalno mi na pameti Games with No Frontiers Petera Gabriela. Ko zna kako je počelo i zašto se zalepilo. Pa dobro, kad je tako, prelazim u kontranapad: kažu, ako zaista poslušaš pesmu koja ti zvoni u glavi, prestaće. Nije moralo da prestaje, nego koristim priliku da podelim sa vama tu veličanstvenu pesmu.

Jeste li ikad ušli u tekst te pesme? Trebalo bi. Ne terajte me da je prevodim, pokvariću je.

Nastavite sa čitanjem… “Igre bez granica”

Hobit, prva scena: Neočekivani gosti

Gandalf se upoznaje sa Bilbom. Patuljci dolaze kod Bilba u kuću i objavljuju svoju nameru. Polazak na put.

Lica: Gandalf, Torin, Bilbo, Dvalin, Balin, Kili, Fili, Dori, Nori, Ori, Oin, Gloin, Bifor, Bofor, Bombur.

GANDALF: Pretpostavljam da treba opisati Hobite. Hobiti su… mali ljudi. Otprilike, manji od bradatih patuljaka. A nemaju brade… U vezi sa Hobitima skoro da i nema neke čarolije, sem one obične, koja im pomaže da tiho i brzo nestanu kad veliko glupo čeljade naleti stvarajući buku… Oblače se u jarke boje, najviše u zelenu i žutu. Imaju dobroćudna lica i smeju se prijatnim smehom… posebno posle ručka, koji uzimaju dva puta dnevno… kad god im se pruži prilika.

Vidim da nemaš visoko mišljenje o Hobitima, ali gospodin Bagins je jedan sasvim izuzetan Hobit.

(Dolazi Torin Hrastoštit.)

GANDALF: Očekivao sam te, Torine Hrastoštite.

TORIN: Pređimo na stvar.

GANDALF: Stvar se povoljno odvija.

TORIN: Našao si…

GANDALF: Da!

TORIN: …četrnaestog za našu družinu?

GANDALF: Da! Jednog Hobita… ako znaš šta je Hobit.

TORIN: Ako je taj Hobit kao što su Hobiti nekad bili, onda je to jako neprijatno i dosadno stvorenje.

BILBO: Mi smo… veoma skroman i miran svet, i ne cenimo pustolovine. Opasne uznemiravajuće stvari! Između ostalog, zbog njih se uvek kasni na ručak.

GANDALF: Vidim da nemaš visoko mišljenje o Hobitima, ali gospodin Bagins je jedan sasvim izuzetan Hobit.

TORIN: Hm… Ne verujem da Hobit može biti izuzetan, ali kad smo se već tebi obratili, ti odluči. Ti si čarobnjak. A sa zmajem nema šale.

GANDALF: Samo vi budite spremni.

Nastavite sa čitanjem… “Hobit, prva scena: Neočekivani gosti”

Happy Birthday, Mr Stewart

Danas je 67. rođendan jednog od mojih omiljenih muzičara sa Ostrva. Hajde da to obeležimo kako najbolje dolikuje: slušanjem muzike koju nam je ostavio tokom duge i plodne karijere.

А сега, секогаш најдобра тарапана во музика: Ротко Стјуарт со песната "Да ли мислаш дека сум секси?"Roderick David Stewart, poznatiji kao Rod Stewart, rođen je 10. januara 1945. godine u severnom Londonu. Krenuo je sa periferije događaja klubske scene Londona šezdesetih. Razvijajući muzički ukus slušajući Otisa Reddinga i Sama Cookea, a furajući stil tada popularne Mod subkulture, Rod je privukao pažnju Long Johna Baldryja, koji ga je smestio u svoju prateću grupu 1964. godine. Svakako zanimljiviji posao nego da bude grobar…

Stvari su brzo krenule nabolje, jer “Rod the Mod” je brzo stigao u centar pažnje. A onda se Jeff Beck zasitio da bude tegleća marva u grupi The Yardbirds, pa je osnovao svoju grupu, pozivajući Roda da bude frontmen. Ovaj je to prihvatio i sve što se dešavalo posle tog momenta deo je jedne veličantvene istorije britanskog rocka.

Veoma brzo, paralelno sa radom u Jeff Beck Group, dolazi ono što je Roda Stewarta učinilo velikim dasom rock’n’rolla: i da je uradio samo to u celoj karijeri, bilo bi dovoljno da se ona nazove veličanstvenom. To je kanonada od četiri albuma objavljenih za Mercury koji su esencijalna remek-dela po svim merilima: An Old Raincoat Won’t Ever Let You Down (1969); Gasoline Alley (1970), Every Picture Tells a Story (1971) i Never a Dull Moment (1972). Ako želite da se vaša rock fonoteka nazove relevantnom, pobrinućete se da imate ove naslove. Poslušajte po jedan primer sa svake od ove četiri ploče.

Nastavite sa čitanjem… “Happy Birthday, Mr Stewart”

Hobit, ali zamalo

Plagijat monumentalnih razmera, sve sa iskrivljenom fabulom i drugačijim krajem. I to iz moje tastature.

E, pa došlo je doba da otkrijem ovo. Ama, ne samo da otkrijem, nego i da podelim sa vama. Najpre jedna priča, bitna je. Štaviše, u njoj se krije kompletan motiv za to što se desilo tog proleća pre nešto manje od četrnaest godina.

– * –

U proleće 1998. godine, dolazi mi u kancelariju, u firmi u kojoj sam tada radio, jedna gospođa koju sam znao iz viđenja. Ljilja, nekakav aktivista po nekim lokalnim NVO sranjima. Moja koleginica iz kancelarije, njena dalja drugarica i veza u tom susretu, nije mi najavila da će ova doći da me potraži, a kamoli zašto.

Zamislite ludaka. Čak sam znao da ponovim gde, kad, kako i zašto su prvi put pomenute žene Patuljaka u LOTR... U knjizi, ne u filmu.– Čujem da držiš Tolkina u malom prstu. Je li istina da si pročitao „Gospodara prstenova“ triput?

– Nije istina. Pročitao sam pet puta.

– Aha. A roman „Hobit“ poznaješ?

– (zeeeeev!)

Nastavite sa čitanjem… “Hobit, ali zamalo”

Muzika u vazduhu

Ako sam dobro shvatio, ovo je emitovano u toku intermenca intermeca na Novogodišnjem koncertu u Beču 1. januara 2012.

Maestralno.

Primereno za Badnji dan. Predlažem da ovo pustite da svira u pozadini nekoliko puta u toku dana.

A Beč?… Pa, tako je to bilo za vakta carevanja nad frtaljem Evrope…

(Tnx Nebojša)

Da se prisetimo velikog prangijaša

Na današnji dan pre 26 godina, 4. januara 1986, Phil Lynott je otišao na neko bolje mesto. Hajde da se prisetimo muzike velikog rockera.

Počinjemo od velikog irskog narodnjaka: Whiskey in the Jar. Lynott i Thin Lizzy su završili ono što The Dubliners nisu uspeli: da i poslednja tetkica na nekom levom ostrvu u Pacifiku sazna za ovu pesmu.

A tek prangijanje na tragu bluesa… Surovo i fantastično: koliko me sećanje služi, niko drugi tih godina nije uspevao da postigne takav blend atmosfere, energije, muzike i tuge; a bilo je bendova na svakom uglu. Pazi ovo:

Nastavite sa čitanjem… “Da se prisetimo velikog prangijaša”