Desila se spontana komunikacija između dva stvora, preko sveta… I ta komunikacija je učinila da ta dva stvora postanu svesna sebe i lepote sveta. I tada je nastala želja.
A onda…
Oduvalo me je.
Tag: umetnost
Hobit, četvrta scena: Kod vilenjaka Elronda u poslednjoj domaćinskoj kući
Elrond pregleda mačeve i čita rune. Bilbo objavljuje posedovanje Prstena. Gandalf odlazi. Elrondov savet.
Lica: Elrond, Gandalf, Torin, Bilbo, Gloin, ostali patuljci
(Patuljci sede okupljeni. Stoje Elrond, Gandalf, Torin i Bilbo)
ELROND: Drago mi je da je neko konačno došao glave tim džinovima. Pravili su mnogo nevolje stanovnicima okolnih sela. Pokažite mi mačeve koje ste uzeli od njih.
GANDALF: Ovo je, zacelo, jedan plemenit mač.
ELROND: Da, ovo je Glamdring, Malj za neprijatelja. Njega je u davnini nosio kralj Gondolina. Dobro ga čuvaj, Gandalfe!
TORIN: A na ovom maču su ispisane neke rune.
ELROND: Da, ovo je Orkrist, Cepač bauka, takođe stari i poznat mač. Neka te dobro služi!
TORIN: Čast mi je nositi ovakav mač. I neka doživim što skorije da ponovo cepa bauke!
BILBO: Ja sam od divova uzeo i ovaj mač, koji je doduše bio njihov perorez, ali je meni sasvim dobar kao mač.
ELROND: Nažalost, gospodine Bagins, na njemu nema nikakvih runa. Ali, to je mač koji svetli kada se približe bauci.
BILBO: Meni će biti sasvim dobar. Zvaću ga Žalac.
Nastavite sa čitanjem… “Hobit, četvrta scena: Kod vilenjaka Elronda u poslednjoj domaćinskoj kući”
Sećam se…
Juče je bio rođendan velikog reditelja, a ja nisam stigao da to obeležim. Nadoknađujem sada i ovde.
Federico Fellini je premeravan uzduž i popreko, ali i dalje je bilo nemoguće reći kakva je njegova veličina, jer nismo umeli da ga poredimo ni sa kim, a njegova dela ni sa čim. Posle nekog vremena, čovek shvati da nema ništa od toga da zna je li Fellini najveći ili najmanji, najvažniji ili najmanje važan. Prosto, treba gledati njegove filmove i to je dovoljno da život postane bogatiji.
Ja nisam pogledao ni sve značajne, a kamoli sve Fellinijeve filmove. I mučno mi je zbog toga. Ti filmovi su najbolja poezija koju mogu da zamislim… Hajde da se setimo tih naslova kroz malu foto-retrospektivu.
A muzička tema je čisti bonus… Naravno, Amarcord (1973). Znate li priču o toj melodiji? Fellini je došao u posetu Ninu Roti i mrtav ‘ladan mu zatražio veselu pesmicu sa tužnom atmosferom za potrebe filma. Otprilike kao da mu je tražio vrelu kafu koja je toliko hladna da trnu zubi. Potrajalo je dok Rota nije pronašao šta je Fellini tražio.
Sve ostalo je legenda.
R.I.P. Etta James
Otišla je jedna od najvećih pevačica R&B i soul muzike. Bila je u prvom redu kada su ti žanrovi poprimali oblik kakvim ih danas znamo. Bila je temelj.
Etta James je preminula danas posle duge i teške bolesti. Imala je samo 73, ali leukemija je učinila svoje. A eto, nema ni mesec dana da sam malo prelistavao njenu fonografiju. Istina, bilo je to kad sam pročitao da su je pustili kući iz bolnice da tamo nađe svoj mir sa Bogom.
Najpoznatiji video snimak: odvratna frizura, šminka kao iz nekog horor filma i glupavi džemper koji je zaboravila da skine u garderobi. A onda počne da peva. I momentalno joj sve oprostite.
Uh.
San o Italiji
Priznaću vam nešto: od ono malčice Italije što sam video tokom jednog jedinog putovanja i od ono malo italijanskih filmova koji mi mnogo znače, ne mogu da prestanem da mislim o toj zemlji. Hteo bih još, od Alpa do Sicilije. A onda, setim se jedne davno pročitane misli, ko zna čije, da svako mesto odmah postaje onakvo kakvim ga sami stvorite u sebi; ta fiksacija, koju posle nosite u sebi, ostaje i kao slika i kao utisak koji je samo vaš lično.
Ako je to istina, onda nije važno mesto, nego način gledanja, jer tako nastaje doživljaj. Pre nekog vremena, ja sam odlučio da mesta koja pohodim posmatram uz pomoć fotoaparata. Sad kad vidim kako neki ljudi od ideje kamerom pišu o nekim mestima, u meni se budi želja za putovanjima, ali izgleda da se probudio i onaj filmadžija kojeg sam uspavao u sebi pre više od trideset godina. Tako me neki pudravac tera da probam…
Pogledajte kratki, ali veličanstveni film o pokrajini Bazilikata u Italiji: te slike su me nagnale da napišem prethodne reči.
Sad sam se prisetio i one galame nastale oko onog filma koji predstavlja Srbiju. Osim mitomanijakalnog primitivizma koji smo iskazali u pokušaju da oborimo ono što vredi podržati, pokazujemo i kolektivnu nesposobnost da vidimo stvari onakvima kave jesu. Upravo je ta prizemnost scena u ovom filmu (mada su slike veličanstvene) ono najlepše u pričici o mestu koje ni vi ni ja ne osnajemo, ali od ovog časa delimo želju da vidimo i svojim očima.
Edgar Alan Po: Život i delo umetnika
Pa eto, bogojavljenje… Kosmičkom koincidencijom, na današnji dan pre tačno 202 godine, rodio se veliki pesnik i pisac; ali Google sad nema vremena da pravi doodle kojim će da obeleži taj datum.
Edgar Alan Po se rodio u Bostonu 19. januara 1809. godine. Živeo je burnim i čudnim životom, jer ga je sudbina bacakala od nemila do nedraga. Čak i njegova smrt, posle svega četrdeset godina života, obavijena je velom misterije koja kao da dolazi pravo iz njegovog opusa.
Za relativno kratko vreme koliko se bavio spisateljstvom (aktivno je pisao od svoje 26. godine života), Po je napisao mnogo sjajnih pesama, gomilu fenomenalnih pripovedaka i nekoliko obimnijih dela, među kojima je avanturistički roman “Avanture Artura Gordona Pima” najpoznatiji. Među ljubiteljima njegovog dela pronaći ćete razne tvrdnje o tome u čemu je bio najbolji: po nekima, to je poezija, drugi će podsetiti na njegove sjajne kriminalističke priče (“Ukradeno pismo” se smatra jednom od najboljih detektivskih priča na engleskom jeziku). Jedino oko čega će se većina slaže: mračnjaštvo i morbidnost koje je Po ispoljavao u svojim delima, pogotovo u poeziji, neprekidno su na granici podnošljivog.
Edgar Alan Po ostaje u fokusu stalnog interesovanja zbog dva dela koja se danas smatraju nezaobilaznim delom svetske književne baštine. Jedno delo je poema “Gavran”, koja vam je predstavljena na stranicama Suštine pasijansa (overite osamnaest linkova u zoni komentara, to su strofe), sve sa grafikama Gistava Dorea (uzgred, čiji radovi izgledaju kao da su dva umetnika bili braća blizanci). Drugo čuveno delo je “Anabel Li”, tragična ljubavna pesma koju je napisao po smrti svoje supruge.
Vašoj pažnji posebno preporučujem priče “Crni mačak” i “Pad kuće Ušer” i već pomenutu “Ukradeno pismo”. A ako ste spremni da iskušate svoju sposobnost slušanja dobrog engleskog jezika, obavezno pogledajte TV film “An Evening with Edgar Allan Poe” u kojoj fenomenalni Vincent Price pokazuje publici kakvog je kova kao glumac i tumač Poove proze. A na jutjubu ima još toga.
Nastavite sa čitanjem… “Edgar Alan Po: Život i delo umetnika”
Hobit, treća scena: Zagonetke u tami
Bilbo pronalazi Prsten. Susret i zagonetanje sa Golumom.
LICA: Bilbo, Golum, Torinov glas
BILBO: Gde sam? Gde je Gandalf? Gde su patuljci? Kako da izađem odavde?… Šta je to? Kao neki prsten… Da se vratim? Ne, nikako. Izgubiću se još više u ovim tunelima. Napred. E, moj Bilbo Baginse, kako je tebi bilo lepo u tvom udobnom stanu… To je tako daleko sada… kao san… Da sam barem poneo maramicu… Šta je to? Šta je to?
GOLUM: Psssss, golum… Ovo je osobita gozba, moj prekrasssssni. Bar će nam pružiti ukusan zalogaj, golum…
BILBO: Ko si ti?
GOLUM: Šta je on, prekrasssssni moj? Kao jedan davno zaboravljeni hobitski ssss…
BILBO: Ja sam gospodin Bilbo Bagins. Izgubio sam patuljke i izgubio sam čarobnjaka, i ne znam gde se nalazim, i ne želim da znam ako samo mogu da se izvučem odavde.
GOLUM: Šta ssssu mu to u rukama, sssss?
BILBO: To je žalac koji je napravljen u Gondolinu!
GOLUM: Ssss, golum… Ti sedi ovde i možd’ makičički razgovara sa njim, prekrasssssni moj. Ono voli zagonetke, možd’ voli, voli li? Golum, golum… voli li zagonetke?
BILBO: Voli, voli. Nema Hobita koji ne voli zagonetke.
Nastavite sa čitanjem… “Hobit, treća scena: Zagonetke u tami”
Muke zbog vatre
Kako je to moglo da izgleda u praistoriji? Vatra je bila čudo, ko zna koliko je vremena trebalo da bi se njome ovladalo. Evo jedne imaginarne pričice o vremenu kad homo sapiens nije bio jedina razumna vrsta na planeti.
Ovaj simpatični crtać mi je pobudio mnoge asocijacije, ni lepe ni duhovite, na političku scenu u Srbiji s početka 2012. godine. Ali, nećemo ovde o tome.
Hobit, druga scena: Džinovi
Džinovi hvataju Bilba dok ih ovaj potkrada, ali stiže zora i oni se skamene.
Lica: džinovi Bert, Viljem i Tom; Bilbo, Gandalf, Torin, Gloin, Balin, ostali patuljci
BERT: Ima li tamo nešto?
VILJEM: Nema.
BERT: Ima li kod tebe?
VILJEM: Nema.
TOM: Ima li nešto? Ovčetina juče, ovčetina danas! Neka mi oko iscuri ako sutra ponovo ne bude ovčetina!
BERT: Nigde ni jedno jednovito komađe ljudskog mesa otkad nismo imali. Ko je Viljema u glavu udaro da nas dovlači u ovaj kraj. A pića nam nedostaje, što je najgore.
VILJEM: Žaveži gubiču. Ne iščekuješ valjda da če še ljudi štalno ovde žadržavati šamo žato da bi i ti i Tomkiča proždirali. Pojeli šte što šela i zašelaka odkad šmo šišli ša planine. Kolko još oćete?
TOM: Oću i ja malko. (pokazuje na krčag)
VILJEM: A i nailažila šu našim putem mnogo bolja vremena kad šte govorili: Hvala ti, Vil, ža dobro komađe debele nižinške ovčetine kao što je ovo, aha!
Operacija “Bela udovica”
Jedan kratki animirani film u nezavisnoj produkciji.
Zaista sjajno. Nikad ne biste pretpostavili kakav je kraj, je li tako?