A šta, nisu organizovali polaganje svečane obaveze, ono kao fol da ne žale da daju ako treba i kuću i vikendicu i svoj život i tako to? A, lebac ih gušterski, opet su se izvukli!
I tako, pisma iz kasarne i sve to – prođe vojska dok dlanom o dlan. Od onda smo svašta naučili: i da oni tamo u fabrici ipak ne nose pelene jer nisu male bebe, nego su naučili da trpe, a poslodavci ih nikako nisu tog dana čačkali na ulazu u fabriku, jer poslodavci to ne rade. Kao što Njegovo obezbeđenje nikako ne ometa saobraćaj u krugu od 10 km oko njegove lokacije na otvaranju novog pogona sa 60 zaposlenih (napredujemo: još 599.940 i rešen problem), nego eto, samo malo reguliše saobraćaj da može lakše da se prolazi.
Pa smo naučili da žene rađaju decu samo da ne bi išle da rade, nego da bi lapale od države, pa kad šušne 15.700 dinara za dvoje dece, da vidiš te radosti! I ko je blesav da radi kad mu dođe toliko para za samo dvoje dece! I ko tolike pare može da potroši! I nije istina to što pričaju da studenti druge godine ekonomskog fakulteta lepo žive pišući za 50 € po komadu seminarske radove od pet stranica studentima mastera privatnih fakulteta (nego to rade za 40 €!) i uostalom šta se to vas tiče ako fakultet ima akreditaciju, mada nije više megableja nego nezbitanga. Uostalom, ne pitajte šta država može da vam otme, nego se pitajte šta vi možete da otmete od države, rekao je još Hamurambi u svojim preambulama.
Pa smo naučili da treba da otvorite firmu u inostranstvu, pa da onda otvorite pogon u Srbiji, jer tako će vam država dati subvencije koje dobijaju samo strani ulagači, a ostale ko j… Šiša! A ostale ko šiša! Pa smo videli kako treba biti kadar stići i preteći i na svakom mestu kritikovati koga stigneš, a ko to kaže ko to laže da ću da se kandidujem za predsednika, svaka mu dala svaka mu čas sram ga bilo što to priča. Obaška što onaj veli da se možda neće više kandidovati (ako mu žena dozvoli da se ne kandiduje!), jer ako se kandiduje, šta vredi drugima da se kandiduju, jer njegovo kandidovanje će zaseniti značaj drugih kandidatura, pa onda kako da se kandiduje? Bolje da se ne kandiduje, e da mogu i drugi. Da se kandiduju, to jest, ako slučajno nije jasno šta da mogu i drugi.
Pa smo naučili šta ima ko da se meša što smo objavili četrnajz strana čitulja jedne tragično i nasilno preminule osobe iz sportsko-hemijskog miljea, pa smo još usput naučili kako se godinama stiče novinarski ugled, a kako brzo praćakne u blato kad objaviš nešto iz neproverenog izvora, a tek kako je to tek nekolicini bitno, dok plebs i dalje samozadovoljno prducka u uglu kauča pred televizorom i 
savršeno ga zabole patka ko je ostavio te majice u svlačionici i šta, uostalom, koga briga za majice, neka nose majice ako im se nose majice, mi evo nećemo i e baš nećemo da nosimo majicu sa likom Sunđer Boba jer nije pobedio na Ist Riveru, a bogami ni majicu sa likom Boba Dilana dok se ne izjasni da li će primiti ili neće primiti Nobelovu nagradu za književnost.
A majicu sa likom Kita Ričardsa bismo nosili uvek, pristao on ili ne pristao da primi Nobelovu nagradu za hemiju.
I nije toliko problem što se te rasprave vrte u krug, sve do nekih izbora u kojima bez greške pokažemo svoje pravo lice, u međuvremenu sprovodeći razne tehnike svejednosti dok nam se valjaju nove bombonice za zbogom pameti. Problem je u tome što smo ostali hrabri samo na rečima, 
Razumete li vi frustraciju potiskivanja nagona za slobodom? Ono kad možeš da budeš slobodan, ali ne smeš? Moglo bi se to sad porediti sa nekim banalnim fiziološkim radnjama tercijarnog tipa, no vreme je ručku, pa da preskočimo banalna poređenja.
Teško je objasniti to što nam se svima dešava. U eri 
