Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Gužva, prokrastinacija, šizenje, ludilo, pa je mnogo toga ostalo nezavr
Htedosmo reći: svet je totalno poludeo, a ni mi se nešto ne osećamo najbolje. Bilo bi najbolje da se latimo posla, ali teško je to kad stalno o drugim stvarima mislimo.
Da pređemo na stvar, a?
Nastavite sa čitanjem… “Utovarčić nedeljom, 17. jul 2016. (umesto utovara)”
Daje se na znanje… Daje se na znanje… Daje se na znanje…
Ovo nije utovar!…
Prosto, ne može se protiv zlog faktora svakodnevice. Život je hronika trčanja da bi se ostalo u mestu i grebanja noktima o kamene zidove da bi se napravila još jedna vrata. U takvim uslovima, kada nijedan od Samuraja nije prodavac magle i sumaglice – i svako od nas se time ponosi – dva su načina da izađemo pred vas onda kad nemamo snage da sklopimo utovar:
Lažna dilema, naravno. Razumećete, nadamo se, da je postkapitalizam jači i neuporedivo strašniji od postmodernizma.
Ono što muškarci traže ima svaka bolje opremljena žena.
Slažu nam priču kako nas EU neće, jer da nas ‘oće, blokirala bi Hrvatsku blokadu otvaranja tamo nekog poglavlja. Pošto zatvaranje tog poglavlja zavisi isključivo od nas, na njegovo zatvaranje ćemo čekati nekoliko godina, pa naša briga oko odlaganja od mesec-dva-tri je više nego besmislena. Da nije tragično, bilo bi žalosno.
Svakako ima mnoštva parova ušiju kojima ovakvi stavovi EU gode, jer zalivaju biljku nacionalizma i useiusvojerusizma. Kako je prostor između takvih parova ušiju neadekvatno iskorišćen, nas bi od postojanja takvih biljki zapravo mnogo više trebalo da brine mnoštvo takvih parova ušiju.
Populistima EU poglavlja trebaju zbog kvantiteta. Mi koji tražimo suštinu kapiramo da je uvek bitniji kvalitet i da nam poglavlja, odnosno zahtevi/standardi koji se tu iskaju, ne trebaju zbog EU, nego zbog nas samih, zbog sudstva koje neće reći da se helikopter okliznuo o koru od banane, zbog školstva koje neće veronauku postavljati iznad informatike, zbog doktora koji će s ponosom stajati iza svog doktorata, zbog bolnica koje neće lečiti bolest, nego ljude, i zbog policije koja će štititi one koji plaćaju porez, a ne one koji plaćaju “reket”.
U deo bitke protiv korupcije spada i stavljanje lisica. Tu vlast sigurno ništa neće raditi na svoju ruku.
Nadamo se da nemate tu kuratu sreću da vam je broj telefona “pevljiv” raznim klincima i “klincima”, koji bi da zovu usred noći i bude pošten i radan svet. Jer kô što reče jedan mnogo pametan – jedino gore od tog poziva usred noći može da bude samo to da pozivar nije pogrešio broj. Ako neko i očekuje takav poziv, vrlo verovatno nije s prijatnom zebnjom.
A Magdalena Blagojević, Aleksandar Mitrović, Nebojša Pospišil i hiljade drugih u Srbiji čekaju “najvažniji poziv u životu” i mediji o tome tek poneku prozbore. Možda će neki urednici ili makar njihovi asistenti markirati 6. jun kao Nacionalni dan donora. Medijima je očigledno više stalo do onog (jebemmu, nema dovoljno prstiju na ekstremitetima da se upre u svakog) ko čeka svoj najvažniji poziv da ga onaj (jebemmu, u ovog i ne treba upirati… prstom) zovne u novi saziv Vlade.
Ministarska sinekura nije zagarantovana svakoj mandatorskoj ulizici, ali je to neophodna karakteristika da bi se u Srbiji postalo ministrom. A ovaj zna za jadac, pa krši još jedno obećanje odlažući spisak glavnih mu saradnika. Svi vrlo dobro znamo da je sadržaj tog spiska nebitan svakome osim onima koji su na njemu. Onaj ko žari i pali koristi priliku za samoreklamu, pa nas obaveštava da će Vlada uložiti sve napore da nas odvajanje V. Britanije od EU ekonomski ne ugrozi. Toliko će se truditi u tom smeru da će zapostaviti ostale oblasti – ljudi su, ne mogu na sve strane da se rašire. To što je besplatno školovanje sve skuplje, to što lekari naprasno nalaze slobodne termine za zakazivanje tek kad ugledaju neku EU-novčanicu, to što je hrana sve manje hrana, a sve više otrovna hemija, to što nam mladi i sposobni sve lakše odlaze u svet… Ko će time da se bavi, kad mora da štiti državu od eknomskog udara izazvanog izlaskom VB iz EU.
Ostaje nam samo da se nadamo da niko neće skoro naći vodu na Marsu. Ko zna koliko bi se članovi Vlade angažovali da nas to otkriće ekonomski ne uruši – i to baš sada, kada smo uspeli da premašimo granicu od 400 € prosečne plate (za ono malo što je preteklo kao zaposlenih “na belo”).
Savet Alana Forda:
Ne lipši, magare, do zelenih novčanica.
Ako mislite da neko radi nešto teško, i skoro nemoguće…
…setite se svih onih prilika kad ste bili u prilici (šic!) da radite nešto još nemogućnije. Nešto što se da porediti sa sviranjem kontrabasa u telefonskoj kabini rukama vezanim iza leđa. I šta vam fali, bili ste junak tog dana, spasli ste svet bar tih pet minuta (dok vas nisu zaboravili), pa do sledeće bitke.
Uspostaviše Skupštinu. Skupviše Uspostaštinu.
Kada su neki od nas bili mali, skraćenica EPP je značila Ekonomsko Propagandni Program. Svako ko je ikada odgledao makar jedan blok EPP-a zna da je u pitanju bio 
najobičniji marketing. To bi valjda trebalo da znači kako je nekada marking shvatan kao propaganda ekonomije. Ovo dođe bizarno, jer nije jasno zašto bi se neko bavio propagandom nečega što je zazidano u srž ljudskog društva. Zato naša slavna propaganda ekonomije nije mogla biti ništa drugo do obična birokratska jezička zavrzlama, ponos i dika malog činovnika.
Nekada bilo tek par kanala, pa se od EPP-a i nije imalo – do u kupatilo – pobeći, to je bila i republički raznorodna pojava: dok je blistao u izvođenju Hrvata (Mamice su štrukli pekli/meni nisu nikaj rekli), a povremeno ubijao u pojam kod Srba (Cipiripi!!!), dotle su Crnogorci praktično do samog kraja postojanja zajedničke države zadržali minimalistički sistem crnih slova na belog podlozi koja govore o terminima za prodaju teladi u Andrijevici.
Svetski rekord u brojanju glasova nismo oborili, Ginis se neće ispružiti ni za gajbu piva, mlakog, crnog, jer izeš ga, oni uvek cene brzinu. Rekorde u sporoći još ne beleže, šašavi stranci.
Dakle, već negde krajem prve nedelje juna će se znati čije će stražnjice grejati stolice u skupštini, a 24. april kao da je bio juče, a noć između 24. i 25. kao da je bila sinoć. U međuvremenu, ekipe fantoma opravljaju puteve (vidi dole), dižu kule i gradove, mali fini patuljci koji sve to obave prekonoć da se mi ujutro divimo, i ako budemo zadovoljni, ostavimo im uveče čanak mleka.
Jer tako se pravi pravna država, i vladavina zakona – zaštita privatne svojine počinje tek kad se stvore uslovi.
Jedna od onih krilatica za večito nedozrele ljude glasi:
Zapitaj se svake noći pred san: jesam li danas živeo?
(Ima tu i nastavak, ali suviše je ljigav za ovaj blog.)
E, pa živeli smo, usput i radili, ali baš je fora u tome što smo više živeli nego radili. Pa se osladilo: jebigica. Zato nema utovara ni danas.
