Tag: utovar nedeljom

Pa, kako vam pada ćutanje? Imate li digestivnih problema?

Dakle, ovako:

Otišli ste na glasačko mesto, nite otišli na glasačko mesto, otići ćete, nećete otići, išli biste, ne biste išli, glasali ste za ovog, glasali ste za onog, predali ste prazan ili nevažeći listić, niste glasali, samo ste se češali ovde ili onde, mislili ste, niste mislili, nacrtali ste mušku pišu, nacrtali ste žensku pišu, nacrtali ste omiljenog junaka iz crtanih filmova, sve je drugačije, sve je isto, nešto je isto, nešto je drugačije, ćutali ste, pričali ste, tautologija, silogizam, neologizam, noša, jednačina, nejednačina, lema, teorema, originalno, izvedeno, kopija, plagijat, so, biber, aleva paprika, zanatlija, doktor, ovako, onako, bila sam mlada i neukusna, jebeš zemlju koja bosne nema, ja i moj miš igramo džez, sedamdeset i dva dana na mom srcu leži rana, ovi su ovako, oni su onako, a sad mi vrati mog psa, deder vrati onu dvojicu, tri putnika dva padobrana, nolo trololo, mlako pivo, hladna supa, ovde autoput, ovde rupa, pitao sam malog puža, balansiranje točkova, optika trapa, prva specijala, generalka, dubinsko pranje sedišta, stara gramofonska ploča, nova igla za gramofon, globus za četvrti razred osnovne škole, drugi zakon termodinamike, kvantno svojstvo cene svežeg povrća na pijaci, uvoz mosta preko pola sveta, veliki prasak, mali mozak, sportovi na vodi, grašak na vodi, selendra na vodi, kuda sve to vodi, može biti ali ne mora da znači, novi mobilni po staroj ceni, čeprkanje po satelitskim kanalima, sad ću na spavanje samo da pročitam ceo internet, jesi li platio račune, gde vam beše pamet, pukla bruka, bolje bruka nego ruka, leva ruka desni džep, njemu se ne isplati da izlazi iz groba, vozi miško, nemoj mehanički da radiš, a šta nije vam jasno e pa biće vam jasno i – da nipošto ne zaboravimo – ko drugome jamu kopa, taj ne zna kako se to danas radi.

Eto, tako. Da namirimo vaša očekivanja. Jer vi, kao, stalno nešto ćutite i izigravate da ste blazirani, a zapravo ste budni i pronicljivo tražite hoćemo li reći nešto što odgovara vašim prikrivenom (ili možda baš i neprikrivenim) očekivanjima.

E, pa nećemo.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 24. april”

Od svega po ništa.
Problem je u tome što vi odmah mislite da znate o čemu mislimo.
Još veći problem je u tome što ste u pravu.

Da li znate šta je to Peterov princip?

To je stav da u svakoj organizaciji u kojoj napredovanje zavisi od rezultata i uspešnosti svako može dostići nivo svoje nesposobnosti. Prosto, napredovanje sledi kao nagrada za raniji rad na nižem nivou odgovornosti, što znači da se na viši nivo zapravo ne dolazi uz dokaz spremnosti za novi položaj. U jednom času, onaj ko napreduje dostiže nivo na kojem više nije kompetentan za to što radi, ali on na tom mestu ipak ostaje, nužno izazivajući negativne efekte po sistem.

U takvom ambijentu, stvar se spasava jedino samoregulacijom: postoje ljudi koji ne žele da napreduju na nivo koji je iznad njihovih realnih mogućnosti. Problem je, pak, u tome što se takve odluke donose na osnovu savesti, a poznato nam je da je nedostatak savesti najčešći od svih socijalnih nedostataka. Jer, nekompetentni na visokim funkcijama su i nesavesni.

Treba li dalje?

Naravno da treba. Ali ne možemo biti isključivi. Politikom se bave i oni koji su iskreni u svom nastojanju da doprinesu napretku zajednice. Na sreću svih nas, oni koji su već dostigli Peterov princip znaju da bi ih takvi ugrozili, pa čestiti ljudi ne dospevaju visoko, nego se njihov entuzijazam kanališe u nekim operativnim poslovima, za nagradu od tri groša ili trideset srebrnjaka, zavisno od zasluga. Uz pretpostavku da nema korupcije, što je labava teza, ali hajde da danas budemo optimisti, ti “zaglavljani” u srednjem sloju zapravo nose ono malo napredovanja društva dok ostali paradiraju, plaču pred kamerama i kisnu bez kišobrana kad god se za kišom ukaže javna prilika.

Pravo pitanje glasi: šta da radimo sa svima ovima koji su previše mladi i još uvek željni svega dostigli svoj nivo nekompetentnosti, pa ne puštaju svoja mesta? U demokratskim društvima vlada pravilo otvorenosti, pa onaj niže ima pravo da prozove onog gore. Problem je, pak, u tome što se u demokratski manje razvijenim društvima to prigušuje. Ali cenzura više nije dovoljna, jer svet primeti cenzuru. Umesto toga, sve brže i sve šire se srednji sloj kompetentnih menja nekompetentnima, koji ne prozivaju one iznad sebe da im se ne bi uzvratilo. Zato na nižem nivou odlučivanja često preovladava princip negativne selekcije, a to kao posledicu čini da elementi sistema počinju da se raspadaju po šavovima. To, najzad, dovodi do toga da se stvara neverovatni krug laganja u medijima i sve veće razlike između priče političara i faktičkog stanja u društvu.

U tom začaranom krugu otvara se hiljadu pitanja.

Mi smo, nažalost ili na sreću, još uvek kompetentni za poslove koje radimo i ne pada nam na pamet da taj kredit trošimo na politiku. Zato vam ne nudimo nijedan odgovor.

Zašto onda postavljamo tolika pitanja između redova i u njima, pitate?

Zato, dragi naši, što svako od nas mora naći sopstvene odgovore na sva pitanja koja ga žuljaju. Jao si ga onome ko drugi u njegovo ime pita, a još veće jao onome za koga neko drugi odgovore kroji.

Izbori se bliže. Mislite o tome.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 17. april”

Niste se čestito ni odmorili od nas, a evo već veeeelikog utovara.
Priznajte: kao da nismo ni falili. Doduše, falili ste vi nama.
Ali to je već neka druga priča.

U potpuno suludom obrtu događaja, ovih par nedelja iza nas je (nama bar) izgledalo kao da se oko nas ne dešava ama baš ništa. Razlozi za to su prozaični: neki od nas su imali sreće da budu preokupirani poslom, i to od one vrste da se iz toga možda čak izrodi neka zarada; nekima je posao izazvao autosugestivnu hipnozu, pa ne mogu da se izvuku iz beskonačnog resetovanja; sistem se ne podiže odavno. A nekima, vala, i nije tako lako, pa ne mogu da misle na vašu zabavu tako što će tumačiti stvarnost utovarajući je u šablon za čitanje između redova.

Naravno, nije tako da ničeg nema (eh, gde bi nam bio kraj kad bi tako bilo): mediji su puni nekakvih vesti u kojima dominira nekakav polusvet o čijim aktivnostima brzo saznajemo, a jednako brzo zaboravljamo. Ako ste osoba sklona gledanju svog posla, a televiziju gledate samo kad imate ideju da tako možete da se zaista zabavite, naučite nešto ili bar saznate nešto što ste sami ranije odlučili da želite da saznate, onda nastaje problem, jer za mnogo od tog polusveta nikad niste čuli, pa ne znate zašto se o njima govori i piše.

Ako na tom mestu neprepoznavanja imena i značaja nekih ljudi (koji su poznati zato što su poznati, pa se to onda zove staroslovenskim imenom “selebriti”) prestanete da razmišljate o njima, dobro je, jer se niste upecali na zamku koju vam priređuju oni koji mešetare resursima države zarad interesa o kojima ne znate ništa. Stari je štos da medijsku scenu treba zatrpati što većom količinom što banalnijih gluposti: tako na kraju, jednostavno, ostajemo premoreni kada na red dođe da se pozabavimo onima kojima u opisu posla treba da piše (a ne da se, tobože, podrazumeva) i svakodnevna odgovornost prema biračima.

Kada se izmaknete kanonadi tih banalnosti, još uvek niste učinili ništa da dođe do prave promene, ali ste im barem izmakli priliku da se usade u vaše glave. A to je u današnje vreme, braćo draga, veliki uspeh.

Možda nam nećete poverovati, ali upravo uspeh kompletne ekipe samuraja Skoja da se izmakne političarima i politici, pa makar na koji način, doveo je do toga da prošle nedelje ne bude utovara. Zato, ne ljutite se na nas što ste dve nedelje čekali na utovar nedeljom na Suštini pasijansa. Radije nam čestitajte na uspehu kakav se retko postiže.

A Njega? Njega i njegove možemo da zanemarimo, čak i ako opet dobiju izbore. To je zato što oni zanemaruju nas i krajnje vreme je da im uzvratimo.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 10. april”

Diši duboko. Govori tiho i vodi psa sa sobom. Zadrži osmeh na licu… Može li se živeti kad si potopljen u parole?

Kako izdržavate? Metež informacija sa svih strana deluje prilično iritirajuće. Odveć je lako izgubiti duševni mir. Da bi stvar bila gora, čak nisu ni političari ti koji izazivaju glavnu nervozu – najzad, političari su takvi kakvi su, ljudi bez empatijskih čvorišta u svojim planovima i bez namere da u svoju praksu vrate bar malo dostojanstva ili barem suptilnosti – nego nam džigericu jedu naši bližnji.

Te “šta misliš o ovome”, te “sipaju otrove na nas”, te “onaj neće još dugo”, te “ala je sve poskupelo”, te “onaj nije Norvežanin”, te “jesi li gledao sinoć, šta mu je ona rekla pre nego što ga je gađala u glavu usranim gaćama”, te “že sua Ankara”, te “ovo je kraj civilizacije”, te “nećete verovati šta se zatim desilo”, te “ako nemate šta da radite, radite to negde drugde”, te “vidi šta nam rade, majku im lopovsku”, te “legla plata, treba da doplatim 1500 dinara”, te… I tako bez kraja i konca, bez ikakve namere da se bar neko, ponekad, ma samo jednom za primer, obuzda u impulsivnom izboru “neobaveznih” tema za razgovor koje uvek upadnu u drek dnevne politike i onda poprime novu dimenziju jada.

Zapravo, ako ste ranije sami ulagali iole malo više truda u sebe, moguće je da iz sebe izvučete temu koja će biti stimulativna i za vas i za druge, pod uslovom da drugi nisu previše ogrezli u opisu iz prošlog pasusa. Pravite rokade tema! Zamenite rasprave o ljudima raspravama o idejama (i to svim osim političkim). Zamenite prostor rasprave o politici raspravama o iskustvima (i opet…). I najzad, zamenite sistematsko kukanje na svaku petparačku temu o preživljavanju sistematskim opisivanjem plana nečeg što se tiče samo vas, vaše porodice, prijatelja, rodbine…

Neka ne bude tabu tema, neka ne bude ljutnje ako se nekome omakne poneka replika. To su stečeni refleksi – a kako su stečeni, tako mogu i da se izgube. Zato ne ulećite klizećim startom, nego pokušajte starom tehnikom duhovite replike, možda nekim vicem. Pronađite šablon za temu koja je neutralna, ali potencijalno zanimljiva širem krugu ljudi, iako je milion kilometara daleko od politike.

Dobri ljudi: to se može. Činite tako neprekidno i već kroz godinu-dve će vam biti bolje.

Ne, ne može odmah. Nije vam se odjednom ni dogodilo, nećete se odjednom ni izvući.

Ako ne znate kako biste drugačije, jer baš vam ne uspeva da pronađete dobru temu, mi ćemo vam sad prepotentno predložiti da kao predložak uzmete neku temu iz današnjeg utovara. Da, baš tako: neka vam nešto od toga posluži kao početna teza, pa meandrirajte do mile volje i stignite gde god je moguće stići neobavezujućim tonom razgovora. Ako pritom načinite barem jedan kreativan korak u svojoj glavi, uspeli ste: taj prvi korak je bio kritično važan.

A ako na kraju zaista ispadne neka korist od tako flagrantnog skretanja teme (i pažnje!) sa politike, i mi ćemo vam se pridružiti u radosti, ovog puta bez stida što smo neskromni u svom predlogu da budemo lajtmotiv tog strašnog, neopisivo teškog koraka koji, ipak, morate načiniti sami.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 27. mart”

U cara Trojana kozje uši! U cara Trojana kozje uši! U cara Trojana kozje uši!

Drugim rečima, preostalo vam je samo da odete u šumu, pa da iskopate rupu, zabijete glavu u tu rupu, izgovorite ono što vam je na duši, pa kad izraste zova i neko dete načini sviralu od njene grane i zasvira, ceo svet će saznati vašu tajnu.

Ili neće. Ma, svejedno. Živimo u zemlji reverznog pogleda na važnost medija, gde ili autarh ima svoj medij ili medija nema – toliko je jednostavno! – a broj nezaposlenih se smanjuje metodom koju niko ne sme da proanalizira i protumači, osim ako ne želi da rizikuje opasnost po lično i porodično zdravlje.

Ako je za utehu, možete da pričate šta hoćete, dok god ta vaša priča dopire do benigno male populacije ljudi. Ako želite da pričate većem auditorijumu, valja da se priključite vladajućoj interesnoj grupi i da se dodvorite nekome u čijem dupetu još uvek ima mesta. Ako baš i ne želite da se dodvoravate, postoje šematski pristupi u kojem morate sprečiti prepoznavanje kruga: poseta tog i tog svetskog zvaničnika se odlaže zbog izbora, predizborna kampanja se odlaže zbog poplave, posledice poplave se odlažu zbog posete drugog svetskog zvaničnika. Valjalo bi nam još nekoliko ovakvih krugova, pa da ih kombinujemo u što većem broju varijacija, ispostavljajući vazda neku novu krivinu u kojoj se svaki kritičar vlasti diskredituje već u prvoj rečenici. I sve to bez obzira na pouzdano iskustveno znanje poznato već stotinama godina – da vlast treba kritikovati uvek, svuda i u svakoj prilici.

Kad kažemo “uvek, svuda i u svakoj prilici”, onda nismo mislili da kažemo “uvek i u svako doba, svuda i na svakom mestu, u svakoj prilici i u svakom kontekstu” i koji ono još par pleonazama Onaj Svemoćni još koristi da zamaže svaku misao koju izgovori. Mislili smo prosto, tako kako je: u spontanoj sintagmi koju smo upotrebili, ovog puta nema nijedne reči između redova.

Ukoliko se ipak odlučite da održite lični integritet ne mareći za trendove (što je, zapravo, vrlo jednostavno ako imate resurse za plaćanje računa i kupovinu hrane), od vas će se očekivati da kad-tad ispoljite svoju političku preferencu. Budete li igrali između redova i prećutkivali materijal potreban za popunjavanje nekih novih dosijea o sebi, otežaćete posao čestitim profesionalcima koji samo rade svoj posao.

Onog časa kad neko krene da vas vuče za rukav rečima “hoćete li iskoristiti svoje ustavno pravo da izađete na izbore”, imate dva neposredna rešenja. Prva mogućnost je da odmah iskoristite svoje ustavno pravo da vas klasifikuju kao biračko krdo. Druga mogućnost je da u tom času upražnjavate svoje ustavno pravo slobode kretanja dalje od onog ko pita.

Postoji i treće pravo da pošaljete pitaoca u 15:00 (engr. 3 PM). Nažalost, srpski mitološki rečnik još uvek nije ugrađen u spisak građanskih prava zagarantovanih Ustavom, pa bi dotični mogli da vas tuže za uvredu časti i, kako se zove onaj moderni vid laganja, a da, nanošenje duševnog bola (nedokazivo na sudu). Pritom vama ne bi bilo dato da se branite odavno i dugo nanošenim duševnim bolom političkog cirkusa koji vas pritiska, pa nemojte ni pokušavati; taj pravac je ćorsokak.

Međutim, ako zbilja želite da zaslužite etiketu intelektualca, moraćete da izdržite svaku provokaciju kojoj ćete biti izloženi – a ne sumnjajte da ćete biti – i da održite makar nekakav trag dostojanstva u raspravi (ako je vodite) ili u ćutanju (ako ga odaberete). Imajte svoje mišljenje, kanališite se prema njemu, odlučite kako god nađete za najbolje (dok god zaista odlučujete sami) i, najvažnije, zadržite to za sebe. Pokažite niščima političkom zrelošću da je moguće imati svoje “ja” i bez reklamiranja svuda i na svakom…. ups. Zamalo.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 20. mart”

Recke na štapu. Jedna od njih je i tvoja. Ako je za utehu, ne znaš kad joj je vreme.

Setićete se, beše jedan tabadžija u filmu “Bande Njujorka” koji je posle svake ulične tuče pažljivo urezivao evidenciju polupanih glava na svoj čvornovati štap koji mu je služio kao toljaga. Četrdeset i štogod duša je on tako prečicom poslao Onom Gore i pretvorio ih u recke, sve dok mu glavni negativac u filmu tako nije urezao njegovu ličnu recku (nakon što mu je najpre urezao sataru u leđa), ali tek povodom toga što se ovaj uskopistio, pa je od tabadžije avanzovao u lokalnog politički izabranog aktivistu tamo neke komunalne vrste.

Ajde-de: u toj priči se govorilo o vremenu anarhije, kada su državne institucije postojale, ali one ni same sebe nisu ozbiljno shvatale, nego su političari radili taj posao samo iz ličnog interesa, a kao masku, forme radi, angažovali su neškolovane savetnike, a sebi su uređivali lagodan život pranjem para koje im ne pripadaju, zavađajući usput razni sitan polusvet da se bije među sobom, ne bi li se pogled skrenuo sa jednog mesta na drugo.

Bilo je to drugačije nego sada, kad državne institucije čvrsto upravljaju svim aspektima života u smeru sveopšteg blagostanja, kada postoji ozbiljna strategija razvoja za sledećih 100-120 godina, kad političari kroz državne programe stimulišu najumnije stručnjake u društvu da budu kolovođe napretka u svojim oblastima, a sami se daju bezrezervno i uz nužno očuvanje časti i obraza, ne tražeći ništa zauzvrat, gradeći pritom socijalno pravedno društvo u kojem se pomenuto sveopšte blagostanje ne meri po tome koliku ergelu konja / automobila / fabrika ima najbogatiji pripadnik, nego koliko je ukupno trećih delova plata potrebno najsiromašnijem da uredno otplaćuje dostojanstveno stanište (pri čemu od ostale dve trećine ima za dostojanstven život samo na osnovu činjenice da je sposoban da zadrži stalan posao) i nalazeći za shodno da vazda stvori još jednu priliku za ljude od ideje, pa čak i ako ti ljudi nemaju svog kapitala da tu ideju pretvore u predmet materijalnog ili nematerijalnog berićeta.

Ipak, nekako stičemo utisak da bi možda neka perspektiva za crtu na toljagi mogla da bude bolji (i svakako efikasniji) stimulans da se vlažni san iz prethodnog pasusa pretvori u javu već za života naše unučadi. Nažalost, savest nam ne dozvoljava da ikome pomislimo loše – osim onog lošeg koje bi bilo pravedna posledica dostignute ruke zakona – pa će ta toljaga sa reckama, barem sa naše strane, ostati u domenu simboličnog čina negiranja aktuelnih aktivnosti vladajuće kamarile i njihovih zunzara.

Problem je u nečemu drugome: to što oni nama čine već dugo, kako god da se nazove, ostavlja posledice koje nisu virtuelne, već sasvim konkretne prirode. Nećemo nabrajati, jer znate o čemu govorimo: okrenite se oko sebe, pogledajte u sebe i zapitajte se da li je moglo da bude drugačije, a da ste vi pritom uložili jednak trud kao i do sada. Odgovor je gorak, svima poznat, pa zato nemojte dozvoliti ikome da vas zajebava zato što, tobože, niste uspeli dovoljno, kako bi se to reklo po aršinu onih čija savest je fleksibilnija nego vaša. Bitno je da znate samo to da je ispravan smer straha onaj kad se svaki političar uvek plaši vas, a ne obrnuto. Međutim, iz nekog razloga vi odbijate da prihvatite tu tezu.

I zbog toga, ovako kako je, malo ko od nas će uopšte dočekati unučad, a praunučadi neće biti uopšte, a kamoli da doživimo da im se nad kolevkom nagnemo jednog dana. Taj jad je jedina preostala perspektiva u zemlji u kojoj nije jasno ama baš ništa, pa ni to gde je sprcano devet stotina miliona evra koje je Evropa pre dve godine uputila Srbiji da jednom za svagda reši pitanje poplava.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 13. mart”

Beleške radi: ne biste poverovali koliko puta je dežurni samuraj na ovom mestu napisao neku krilaticu, izbrisao je, pa napisao neki citat, pa ga izbrisao, pa neku mudroliju, pa… Ne ide. Na granici smo da ukinemo malo uvučeni pasus u kurzivu na početku utovara nedeljom, jer…

…Jer je dozlogrdilo, braćo draga. Šta god da učinite, ne učinite, kažete, prećutite, pa čak i prelomite ili zacelite, ispašće isto, jer nikome više nije stalo do sopstvenog stava. Dobri ljudi su umorni i više ne žele da imaju stav, pakosni ljudi prikupljaju snagu za novi ciklus legitimnih gadosti, a njima će se već reći s vrha šta da misle; a oni treći ostaju oni treći, pa zato nije ni jasno zašto ih sada pominjemno. Uglavnom, entropija društva je već na oho-ho nivou. Neko reče pre dan-dva “samo nam još vremenske neprilike nedostaju”, o čemu nećemo ni da mislimo, a kamoli da komentarišemo.

Nije toliko teško objasniti kako je ispalo da iznenadna smrt nesrećnog medijskog pajaca Ekrema Jevrića zamalo na ravne časti podeli medijski prostor sa onim rafalima bedastoće kojom je predsednik države istog dana počastio javnost mimo svake logike, učtivosti i dostojanstva koje bi to radno mesto, jebeš ga, ipak moralo da sobom nosi u svakoj sekundi javnog nastupanja. Tomislav je potpisao ukaz o raspuštanju Skupštine, sazvao izbore za april, objasnio za koga bi on voleo da svako glasa, a objasnio je i zašto za sve druge ne bismo smeli da glasamo. Beše to rečnik kojim predsednik države ne sme da se služi. A usput je zaboravio da nas udostoji razloga za raspisivanje vanrednih izbora, pri čemu nije nastupila nijedna Ustavom predviđena situacija, nego je to prosti hir i megapolitički manevar Onog Što Nam Samo Još Iz Frižidera Ne Iskoči (A Biće Izgleda I To). A mi kao telad gledamo u to zbivanje i ništa ne možemo.

Znate li šta je najtužnije?

Ekrem je umro misleći da čitav Balkan (i sva dijaspora pride) kleči u ekstazi pred njegovim megahitom “Kuća pos’o, pos’o kuća” (13,5 miliona pregleda za nokat manje od šest godina) zato što je to veličanstveno muzičko i estradno dostignuće. Intelektualni kapacitet tog nesrećnika nije bio dovoljan da shvati da su i on i njegova pesma bili predmet najvećeg prdačenja u istoriji Cevke na exYu prostorima, dovoljnog da mu u više navrata obezbedi mesto u nekim od onih TV rijalitija (gde je, priča se, jednom izjavio “vazda imam osećaj da me neko gleda, kao da neko snima…”).

Ne, nije to najtužnije: ako je za nekakvu utehu, neka je Ekremu bilo veselo zbog tog “hita” u prerano svršenom životu (imao je samo 59 kad ga je sudbina sustigla).

Najtužnije je to što je Tomislav svestan težine i neprijatno mirisne dubine svojih reči, a pritom ne oseća ni najmanju grižu savesti. On vrlo dobro zna da svaka reč koju izgovori tokom svog predsedničkog mandata predstavlja njegov politički testament, ali je svestan i toga da je stigao dalje nego što je ikada mogao da se nada; a od ovog stepenika u karijeri, politike ili ne, nema dalje. To što je on postao predsednik države zahvaljujući činjenici da je Boris izgubio (koji bi izgubio od bilo koga drugog na tim izborima), a ne zato što je bio bolji kandidat koji je odneo sjajnu pobedu, sad više nema veze. Njegovo imenovanje na radno mesto na Andrićevom vencu je legalno i legitimno. I mi tu ništa ne možemo, osim da tiho patimo za svoj groš. No, sve je to, na neki volšebni način, učinilo da Tomislav dozvoli sebi da vređa one građane Srbije koji nisu Srbi, one građane koji su završili fakultete vrednim i teškim radom učenjem, one građane koji po pet godina čekaju na građevinsku dozvolu za zidanje porodičnog kućerka, one građane čija politička preferenca nema veze sa onom koja ga je lansirala na to mesto i one koji nevoljno trpe stid zbog njegovih postupaka jer, za razliku od njega, još uvek znaju šta je to savest i imaju je u sebi.

Drugo najtužnije je to što nikome nije neobično što se Ekrem Jevrić, pajac, i Tomislav Nikolić, predsednik države, trpaju u isti pasus teksta u bilo kom kontekstu. Ne vidimo tragove humora. Ni grotesku, ni prdačinu, ni satiričnu žaoku, ma ništa.

I šta sad?

Pošteno je reći da niko od nas nema rešenje za izlazak iz ovog cirkusa; nemaju ga ni ovi što sad izlaze na kondicione treninge po trgovima i bilbordima. Za stare predloge rešenja je kasno. Jer, da smo na vreme imali makar kakvo rešenje, najpre bi se desio Šesti oktobar, pa bismo naučili da manje pričamo a više radimo i, napokon, nekako bismo dostigli kolektivnu ideju o radu i napretku svojim snagama. Probudili bismo se iz vlažnog sna o majčici Rusiji, koja neće dati da nam bude hladno, i iz one košmarne vizije o bogatoj tetki iz Brisela, koja nam svakog meseca šalje pakete sa čokoladnim lušama, zahtevajući da ih odmah u slast poližemo.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 6. mart”