“…Voleo bih da sam zapisao sve što sam mislio od popodneva do sada. Ali, kad bi Oni to pročitali, sigurno bi opet došli do neke mračne teorije, pa bi celog života pokušavali da odgonetnu tajnu poruku koja se krije iza moje priče. Nemoguće, rekli bi, da nam je taj ispričao samo to kako nas je zavitlavao. Nikako, možda on nije bio ni svestan, a Biće nam je kroz svoj zaborav poslalo poruku.”
Umberto Eko, Fukoovo klatno
Primetili ste, verovatno – a može biti i da niste primetili – nismo oglasili odlazak Umberta Eka na Neko bolje Mesto kratkim opraštajućim prilogom, kao što je na Suštini pasijansa uobičajeno kada nas napusti neko koje obeležio vreme u kojem smo živeli tako da su i naši životi postali drugačiji ili barem posebniji zahvaljujući njima. Ne: nismo ignorisali tu vest. I, da: nekima od nas je književno delo tog majstora misli mnogo značilo. Pa šta je onda razlog tom ćutanju?
Da izvinete, najpre nam je Bowie dao ideju da se malo poigramo tužnom vešću. Međutim, u poslednji čas smo se odrekli predstave o nekoj maloj, ali snažnoj teoriji zavere u kojoj Eko zapravo nije umro, jer bi se to pretvorilo u vrstu morbidnog humora koju Eko ne bi voleo da vidi nad vešću o sebi.
I tu dolazimo do poente: teorija zavere je bila najzanimljiviji (možda i ključni) deo književne putanje Umberta Eka, ali ne kao predmet eksploatacije, već kao predmet intelektualne prdačine najvišeg nivoa.
Eko je, najpre, bio filozof, specijalista za istoriju Evrope i, pogotovo, teoriju simbola (iliti semiotiku). Za sebe je govorio da je književnik samo vikendom, dok je preko nedelje filozof. Znao je da mu nema pomoći u svetu uprosečene misli, osim da suptilno upakuje svoju kritiku u avangardnu misao koja tek naizgled bludi bez osobito preciznog cilja. Ni nama koji smo voleli intelektualni izazov čitanja njegovih dela ponekad nije bilo lako da se suočimo sa zadatkom da pred te romane izađemo spremni kao erudite, nosioci dubokog klasičnog obrazovanja. Sa zahvalnošću i velikim olakšanjem smo bar neke od tih romana uspevali da pročitamo bezmalo kao dela lake književnosti, tek ih vremenom prihvatajući u nekoj dubljoj ravni, i danas opravdano sluteći da tih nivoa ima još.
Kako je takvom umu bilo živeti u svetu u kojem je plitkost postala opšte mesto? Poslednje decenije svog života Umberto Eko je proveo kao bard avangarde među mediokritetima koji su ga prigrlili kao svog. Nikad nećemo saznati koliku je muku i, verovatno, gađenje prema okolini trpeo taj čovek. Zato je, valjda, tako vešto upakovao kritiku snobovskog društva u kostur fabule “Fukoovog klatna“. Zato je, verovatno, sa toliko stila i šarma prikrio paskvilu trećerazrednosti medijske scene u Evropi u “Imenu ruže“. I to je, moguće, nagnalo ovog filozofa i umetnika da, naročito suptilno, pod lupu stavi društvene norme onako kako je to uradio u “Ostrvu dana pređašnjeg“…
Odlazak Umberta Eka je događaj koji će nas pre podsetiti na to da se jedne dnevne novine diče time da su pustile u promet 300.000 primeraka romana “Ime ruže”, ne pokušavajući pritom (ili još bolje, posle) da pronađu na ulici barem stotinu onih koji su tu knjigu i pročitali.
O tome je reč: ako imamo jedan kontekst pred sobom, svoj kapacitet tuge ćemo usmeriti na nepismeni narod, a ne na vrhunskog intelektualca koji je otišao u čestitom životnom dobu, ostavljajući za sobom dostojan trag za buduća vremena. I Eko bi tako voleo: u jednom od poslednjih eseja koje je napisao, u ogledu na temu “šta bih uradio kad bih bio vladar sveta”, Eko u samom zaključku kaže da bi iskoristio svoju moć da natera svakog da pročita sve njegove knjige, kako bi tim činom najzad sam došao do zaključka da mu vođa sveta uopšte nije potreban.
Eto, zato nismo uputili in memoriam Umbertu Eku. Pravi in memoriam je potreban intelektualnom kapacitetu društva u kom živimo.
Trudeći se da na klizavom terenu komentarisanja svetskih prilika ne upadnemo u demagogiju, moramo da primetimo da je jako teško sklopiti uvod u nedeljni utovar u periodu u kojem vaš dežurni komentator nije ni tri minuta proveo prateći medije. Sasvim spontano, ispade blagodet koju je 
Kao što znate, ima viceva koji nisu nimalo smešni: oni koji postoje kao bizarno konstruisana hiperbola o stanju naroda, gde nam se kao rešenje nudi da bez ikakvog truda ostanemo takvi kakvi jesmo, polupani i zaludni, nesposobni da rešimo bilo koje pitanje. Postojanje vica, bilo kakvog, a naročito lošeg, kao da daje alibi svakom pasivnom ponašanju: “ne mogu oni mene tako malo da plate koliko malo ja mogu da radim”, reče mnogi državni službenik koji zbog tog stava nije dobio otkaz, već unapređenje… I najgore od svega, smejemo se tim lošim vicevima kao da se dešavaju nekome drugom, u nekom putujućem teatru apsurda, pa će taj vodvilj da ode isto tako kako je i došao, ostavljajući nas na miru, zajebavajući od sutra nekog drugog.
kojoj tvrdi kako je Zemlja zapravo ravna ploča, i da nas naučnici već vekovima zavaravaju, kao i da 
Ako vam nije bilo dovoljno ono što je moglo da dopre do vas na svaki način (osim ako ste sledbenik socijalne taktike Helen Keler), onda vam je jasno da od velike priče nema vajde. U ovoj zemlji jedan čovek odlučuje o svemu, a nepismene interesne grupe su stigle u vrh zakonodavne vlasti i sad nemamo kud nego da priznamo da smo definitivno postali banana vilajet. Kod nas, doduše, i limun slabo rađa, a banane nikako, ali figura je takva kakva je: bolju nemamo.
Bowie je tiho otišao na Neko Bolje Mesto i ostavio nas same. To nije bilo lepo od njega: nemamo nikog da postavimo na upražnjeno mesto. Neki su, čak, pisali peticiju Bogu sa zahtevom da vrati Bowieja. Ali nema vajde od toga: zadovoljimo se, što reče jedan, tom ludom srećom da od milion godina istorije humanoida živimo baš u vreme kada je živeo i Bowie. Doista: beše vredno.
Glavonja o kojem je ovde reč veoma je popularan među muškom publikom nižeg intelektualnog profila, uglavnom zahvaljujući beskonačnom nizu trećerazrednih filmova u kojima glumi hladnokrvne pravednike po prilično ustaljenom klišeu. Dakle, on je nekakav doktor ili prerano penzionisani šerif čije zen-poruke o uzajamnom nenapadanju negativci pogrešno shvataju kao slabost, za koje vreme ih on jedini provali u svim nepodopštinama koje rade, ali FBI neće da se odazove na njegove pozive. E, onda on najpre išamara jednog ili, još bolje, četvoricu koji mu natrče u dramaturški nerazrađenoj sceni u kafani jer još nije vreme za kaskaderske efekte, ali je baš bitno da su to gorile glavnog negativca. Pa onda on tako ide kroz film tešeći dobre ljude, poklanjajući mačiće maloletnicama i smešeći se na siromašnog crnca kako bi pokazao da i u Teksasu vole crnce, usput sa rastućom frekvencijom šamarajući negativce i pucajući im u stomak iz sačmarice (ali to isključivo ako je neko pola sata ranije spustio šapu na sisu ćerke njegovog omiljenog komšije, onog što mu orezuje živicu dok on sprema treći doktorat).
Sve je to uobičajeni šablon takozvane B produkcije; mada, danas je to već C produkcija, jer to su filmovi koji se snimaju za holivudski ekvivalent siće. Superjunak je tu filmsku karijeru izgradio kao ko zna koji u nizu majstora borilačkih veština nakon zalaska sportske karijere. Jer, tako ti je to: u Americi nema sjedit’ ‘nako ako hoćeš da živiš u skladu sa reputacijom.
Inače, lik se usput toliko primio na tu foru superheroja da je pomalo pobrkao granice stvarnosti. Pre neku godinu se čak aktivirao i kao volonter u šerifovoj kancelariji u nekoj vukojebini na granici sa Meksikom, jer je ukapirao da njegova popularnost u filmskom pravedništvu ima dobar odjek u službi i može dobro da se proda, a usput može i van kuće da koristi oružje sa pravom bojevom municijom, što je verovatno i činio, ali o tome se manje priča.
I mi smo se pomalo umorili od natezanja tema, jer mnogo je slađe dremati nego se baviti teškim temama. Pa ćemo zato danas da prekršimo davno dato obećanje da vam se nikad nećemo obraćati kao kopirajteri. E, pa ‘oćemo. Da ne bude zabune: nećemo postati kopirajteri, nego… Mimikrija, znate ono kad đavo kaže “Pa ono je bio reklamni spot, Bile!” ili kad se lovac sakrije u žbun pa zviždi kao kupus u nameri da ulovi zeca. E, tako nekako.