Tag: utovar nedeljom

Volite li slikovnice? Slikovnice su prava stvar. Svašta čovek nauči iz njih.

Konotacije današnjeg datuma još uvek vibriraju u sinapsama onog dela naroda koji ne razume kakva je razlika između horde i nacije. Štaviše, i dan danas da uhvatite nekog starijeg od 40 godina i pitate ga koje godine je proglašena republika, on će vam reći da je to bilo 29. novembra 1943. godine u Jajcu, a ne 29. novembra 1945. godine u Beogradu. Tako je možda moralo biti: valjalo je tih posleratnih godina istovremeno opismeniti onaj deo naroda kojem nije bilo stalo da razume značaj postojanja nacije i još im utuviti da istorija ne pamti ništa drugo osim jednopartijskog sistema, orijentisanog na san o komunizmu, i revolucije koja je rešavala samo pitanja eliminacije okupatora. A to što je zapad uslovio pomoć Titu odlaganjem rasprave o državnom uređenju za period posle rata možda je čak i ubrzalo proces eliminacije neistomišljenika, bez suđenja, što je bilo prikladno prikriveno poštenom raspodelom budućeg ličnog mišljenja u kojem ti neistomišljenici nisu nikada ni postojali.

Ostao je neki čudni eho koji je u ljudima izazivao nelagodu. Bila je potrebna jača vibracija: agrarna reforma i samoupravljanje su završili posao. A opametio se čak i Krleža, koji je svojim govorom u Ljubljani efikasno ukinuo sposobnost koherentnog mišljenja i trasirao stazu onome što se posle zvalo “poštena inteligencija”. A šta je bilo posle, sad više i nije tako važno, pogotovo ako prihvatite izgovor da je ono onda bilo jednoumlje.

E, vidite: baš u tome je zajeb. Kada je narod nesposoban da evoluira u naciju, onda je jednoumlje, po svoj prilici, jedini efikasan način održavanja sistema. Obznana ili socijalizam, svejedno, Gradiška ili Goli otok, isto se hvata. I niko od vas nije tražio da volite jedno ili drugo od ta dva rešenja, već samo da funkcionišete u okviru onog sistema u kojem imate baksuz da živite.

Ali bilo bi lepo kada biste makar na trenutak prepoznali da je čak i jednoumlje bolje od bezumlja.

A ako ste upravo zaustili da pitate u čemu je razlika, reći ćemo vam i to: u jednoumlju ima da radite ono šta vam se kaže. U bezumlju nemate šta da radite.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 29. novembar”

Optuživanje svih muslimana za postojanje terorista bi bilo isto kao da optužite sve muzičare za postojanje Justina Biebera.

Današnji utovar nije onakav kakvim biste ga vi hteli. Nemajući kud, napunili smo ga sadržajima koje je neko drugi izmislio, a mi ovde sad samo lopatom prenosimo te sadržaje vama, kiteći se tuđim perjem.

Ali – da malo zastanemo: kakav je to utovar koji biste vi hteli? Da li biste bili spremni da sklopite neki takav?

U zemlji u kojoj se samocenzurišu čak i pozorišne predstave spremljene sa dramskim tekstovima starim 400 godina, poziv na nekakvo uključivanje mozga kao predmet odbrane od ludila više ne pomaže. Ako želite da ostanete slepci, niko nema prava da vam tu želju brani.

A ako bismo vas pozvali da uzmete motke, da ih zamočite u govna i da krenete da rušite samodršca, verovatno bi nas sproveli na kaficu u najbližu ekspozituru Ministarstva unutrašnjih poslova. A mi ne volimo da idemo na kafu na takva mesta, pa vas zato nećemo pozvati da uzmete motke, zamočite ih u govna i krenete da rušite samodršca.

Najzad, ovo je demokratska zemlja, pravna država i tako to: sami ste ga izabrali, sad ga sami i trpite do isteka mandata.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 22. novembar”

Može li dalje ovako? Glupo je i pitati, jer i glupan zna odgovor.

Htedoste nešto reći? Htedoste ućutati? Nemir vam je u grudima, ne znate kako da izrazite to, peče vas taj neizdrž, a nemate ni najmanju ideju kako da rešite taj grč?

Ta strašna (i, da se razumemo, nerešiva) nelagoda je samo dokaz da ste normalan čovek, verovatno ste željni da gledate svoja posla i da ne smetate svetu da se okreće, zadovoljni što možete da se probudite sutra imajući iste brige i istu sreću kao i juče. Kao normalan čovek, ne možete da razumete bezumnost nijednog terorističkog akta, ma gde se on desio. Zapravo, uopšte ne možete da razumete nijednu nasilnu smrt, ma bila ona čak i legitimna, poput izvršenja kazne ili pada u borbi dve vojske prsa u prsa. Smrt je kraj metafizike, pa ponestaje i to alternativno sredstvo za objašnjavanje pojava tamo gde je fizika odavno rekla laku noć. A nasilna smrt slučajno odabrane grupe ljudi u tako besmislenom činu kao što je teroristički akt nije samo kraj metafizike, već i kraj svake smislene misli ili reči.

Nažalost, nije se erupcija zla završila strašnim vestima iz Pariza. Nastavila se tokom subote na raznim forumima, društvenim mrežama i inim online resursima, gde su neki čudni i, nažalost, brojni ljudi pozivali na nekakvu božansku pravdu uspostavljenu negde na Balkanu kao opravdanje za ono što se u petak uveče desilo u Parizu. Preskočićemo gađenje koje smo osetili zbog takvog manira tih iza ekrana skrivenih, ponekad udobnošću anonimnosti uzjebanih komentatora. Podsetićemo čestitog čitaoca na jednu prostu stvar.

Nije to Francuska napadnuta. Napadnut je svet u kojem živite vi, vaša deca, vaši prijatelji i deca vaših prijatelja. Napadnut je način života koji svakome dopušta da radi šta hoće i priča šta hoće, e do mere slobode i prava drugih u istom životnom prostoru. Napadnuto je čak i pravo nekih dupeglavaca da izgovore ili napišu takvu glupost kao što je nekakva nazovi-pravda što je barem 120 nevinih ljudi izgubilo život u bezumnom činu najagresivnijeg zamislivog oblika nametanja sopstvenog mišljenja.

Ljudima bez savesti je teško pomoći, jer oni sami sebi ne žele da pomognu.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 15. novembar”

Nećete od mene bubanj praviti!!!

Naš napaćeni narod je već neko duže vreme na tapetu. Počevši od velikomasona (mada ni malomasoni sigurno tu ne zaostaju) i njihovih zavera potpomognutih Vatikanom, svi su se obrušili na nas kao na dežurne krivce za svakojako zlo u ovom svetu. Tu prednjači Holivud (znači cionisti) koji malo-malo izbaci neko ostvarenje u kome je antagonista Srbin čo’ek s imenom tipa Majloš Gregoriev (obavezno anglicizovanje ličnog imena i prezime koje bez izuzetka mora da bude bugarsko, rusko ili makar hrvatsko jer, zaboga, u čemu je razlika?). Krivi smo za svaki filmski pokušaj podmetanja bombe u Njujorku, otmicu jeroplana i slično, a uskoro će nas nabediti za globalno otopljavanje, istrebljenje Banermanovog zovoja i to što je neka sojka u švedskom „Velikom bratu“ slomila nokat otvarajući konzervu smrdljive haringe.

Možemo mi upirati svim silama i ubeđivati beli svet kako nije u redu satanizovati ceo narod zbog toga što je gomila ovdašnjih budala pre dve decenije napravila neku gomilu sranja, kako se ne može praviti stereotip od ekstrema i slično, ali džaba. Stoga nam ne preostaje ništa drugo već da nastavimo sprovođenje naše miroljubive politike prema ostalim narodima, gde ćemo izdvojene slučajeve posmatrati baš kao takve i ne biti netrpeljivi prema nekome ko dolazi iz neke zemlje gde je šačica idiota na vlasti ili u nekoj drugoj instituciji uradila/rekla nešto što nam baš ne odgovara.

U svetlu toga, direktor Centra za kulturu Požarevac, Dragi Ivić, odbio je pre par dana ponudu kolašinskog pozorišta da nastupe u njegovom gradu jer su „predstavnici Crne Gore podržali naše dušmane, Šiptare sa Kosova, u nameri da budu primljeni u Unesko i pridružili se na taj način čoporu koji bi da nastavi sa komadanjem srpskih svetinja”. Bravo Dragi, Srbine, sjajan čin u maniru onog vica kada ljudožderi uhvate Amera, Engleza i jednog našeg mučenika, oderu ovu dvojicu, naprave od njihove kože bubanj i zatim pitaju Srbina da li ima li poslednju želju – ovaj zatraži šilo i krene da se bode uz povike „nećete od mene bubanj praviti!“.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 8. novembar”

Zaboravite mnoge narodne poslovice. Ovaj narod nije taj narod.

Kažu da je Zinedin Zidan, legendarni francuski fudbaler, u nekom trenutku izvesno najbolji igrač na planeti, imao veoma nezgodnu narav. Njega uopšte nije zanimala timska igra, nije ga zanimala taktika niti situacija na terenu, rezultat mu se nije motao po glavi, pa je bio duboko nesrećan kad bilo ko oko njega učini nešto što nije bilo u njegovom neposrednom planu. Njega su zanimale samo dve i samo dve stvari u životu: da stalno bude u posedu lopte i da napravi što veću budalu od protivnika. A zadatak stratega igre bi bio da uklopi sve ostale elemente – plan igre, taktiku, rad svih ostalih igrača – prema tom kapricioznom ludaku.

Mnogi su saigrači iz istih timova svedočili o tome kako je Zidan posle utakmice napuštao teren duboko nesrećan iako je njegov tim upravo pobedio u važnoj utakmici rezultatom od 3:0, jer on po svom dubokom ubeđenju na toj utakmici nije dovoljno nahranio svoju bolno izvitoperenu sujetu.

A zašto su ga trpeli? Zato što je bio nezaustavljiv. Zanimljivo pitanje na koje još niko nije odgovorio: da li je to bilo tako zato što niko nije umeo da ga zaustavi ili to niko nije smeo da učini da ne bi dobio po tamburi na sred terena?

Ozbiljniji ljubitelji fudbala će se svakako setiti incidenta u finalu svetskog prvenstva u fudbalu 2006, kada je Zidan u drugom produžetku utakmice sa Italijom izgubio živce i opaučio Maceratija glavom u grudi, čime je zaradio crveni karton, a pola Francuske i danas tvrdi da je time uticao na psihičko stanje saigrača pred ulazak u ciklus jedanaesteraca, kada je Italija uspela da osvoji zlatni buzdovan od pet i po kila. I nije sad bitno to što je Francuska igrala bolje, jer ne pobeđuje uvek bolji, to znate i sami: uvek pobeđuje pametniji. Tek, Zidan je posle te utakmice, koju je planirao i kao poslednju u karijeri, ipak dobio zlatnu kopačku. Nažalost, nju nije mogao da obuje kako bi lomio noge saigračima u rekreativnim mečevima po komšiluku, na koje se orijentisao nakon aktivne karijere.

Čegbre malo… Zašto smo ovo počeli da pričamo?… Ah, da.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 1. novembar”

Hajde da lepo uvedemo cenzuru i inkviziciju, pa da makar znamo na čemu smo.

Gore MOŽE biti, tako da bismo ovog puta hteli da uputimo apel svim ljudima dobre volje da prestanu da kukumavče kako nikad nije bilo zategnutije (bilo je) niti siromašnije (bilo je), kako nikad nije vladala ovolika strahovlada (jeste), kako je cenzura najveća dosad (nije), te kako je ovo najmračniji period Srbije (nije). Fora je samo u tome što zapravo jeste zategnuto, siromašno, strašno, cenzurisano i mračno, te je fora i u tome što nikad do sad nije sve to bilo istovremeno postavljano kao mera, pogotovo u kontekstu 21. veka, u kome čak i na retrogradno orijentisanom Balkanu važe neka druga pravila u odnosu na 15. vek, kada je zategnuto, siromašno, strašno, cenzurisano i mračno predstavljalo opšti obrazac življenja za svakog osim za sultana i njegovu svitu.

Preko svega, ova vlast otvoreno saopštava da smo mi svi budale. Dobro de, ne baš tim rečima, ali ako ste budala, vama je svakako svejedno, niste ni doprli do ovog bloga, pa nije ni jasno zašto se mi sad vama ovde obraćamo. Vi svi ostali, znate i sami: kada vam neki od onih mamlaza iz aktuelne političke eutarhije uputi radosnu vest kako će već za godinu-dve biti bolje, pa stoga zbilja nema potrebe da mladi emigriraju, mi vam preporučujemo da dobro kontrolišete svoje impulsivne reakcije. Ako vam onaj lik sa duuugom i uuuglednom političkom karijeeeeerom, tokom koje je strpljivim koracima došao do mesta Osrednje Velikog Štrumpfa, kaže da nema 24 stana u Burgasu, udahnite duboko deset puta i oćutite mu. A ako čujete da je sedam tragičnih smrti kažnjeno zabranom rešavanja ukrštenih reči u trajanju od dve godine, nasmešite se blago i klimnite glavom potvrdno, da drugi pomisle da se slažete da tom merom.

Drugim rečima, savetujemo vam da ne upućujete takve prosipače reči i činioce dela u tri pičke materine, jer terati nekog u tri pičke materine je nepristojno i rezervisano za baš-baš loše ljude, pa vam psovka, recimo, “da se nosiš u tri pičke materine” može biti ocenjenja kao neodgovarajuća, prenaglašena, pa čak i preterana (na stranu izostanak persiranja “nosite”, što je zaista neučtivo). Uostalom, kako hoćete, to je stvar vaše savesti: ako insistirate da izgovarača ili izvršitelja neke belosvetske demagogije oterate u tri pičke materine, učinite to, ali mi vam to ne savetujemo i ne stojimo uz vas u tom nastojanju. Međutim, ako ste spremni da malo ublažite svoju psovku, recimo da izjavite “nosite se svi redom, kolektivno ili pojedinačno, u pičku materinu (tj. samo jednu, prim. SP)”, postoji izvesna verovatnoća da ćemo vam se pridružiti u toj vrsti blagoslova.

I pustite sad Podgoricu: to je tamo. A mi smo ovde i gledamo svoju muku: sami sebe moramo da trpimo, jer naša vlast je legitimna. Pa i ona vlast tamo je legitimna, kažete vi; pa šta, kažemo mi – i to bi bilo to.

Uzdržite se, pobogu!

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 25. oktobar”

Imala majka dva sina. Jedan bio pametan, a drugi urednik na blogu.

Pazi ovako: ako ti ne razumeš kako funkcioniše svet, to ne znači da smeš druge da nazivaš neodgovornim, pa i grđim imenima. Stvar je prosta ako shvatiš. Dok ne shvatiš, bolje ćuti. Ćuti i gledaj pažljivo.

Dakle, problem u zdravstvu će se rešiti, naprasno, renoviranjem klozeta po bolnicama. Dva miliona zaostalih rešenja sudskih predmeta će biti razrešeno, takođe naprasno, tako što će sudije od 1. januara nositi toge na sebi. Sportske rezultate u domenu fudbala ćemo naknadno postići gradnjom nacionalnog stadiona, a atletičari neka se i dalje snalaze kako znaju i umeju. Problem kvaliteta informisanja će biti rešen obećanim ukidanjem TV pretplate i uvođenjem prećutane takse na javni servis.

I nemoj da ne bi platio.

Školstvo će i dalje biti uređivano po uputima belosvetske bankarske bagre, po kojoj će oni koji zaista vrede biti pokupljeni čim prokljuve na nekoj matematičkoj olimpijadi ili sajmu inovacija; ostali ima da se pretvore u potrošačko krdo bez sposobnosti kritičkog rsazmišljanja. Važno je samo da ostanemo prijatelji sa Rusima, Nemcima, Tauluancima, Burkinofažanima i inima, a da pritom nikako ne narušimo osetljivu ravnotežu koja će uspeti da održi naš implicitni embargo na prijem u UNESCO onog dela teritorije koji sebe već deceniju i po smatra odvojenim od Srbije. I važno, ama najvažnije od svega: treba sprečiti gradnju one tri vetrenjače kod Kule, jer je od ključnog značaja da sprečimo da onaj tamo ne zaradi ni dinara više od nekog socijalnog slučaja nego da neko najzad napravi prvi park vetrogeneratora u Srbiji, pa makar to bilo i 9 MW, što je dovoljno za jedva 700-800 kuća.

Nastavite sa čitanjem… “(Zamalo pa) Utovar nedeljom, 18. oktobar”

…Uvek je spreman na volej, pa taman se sve završilo autogolom.

Gorepomenutim rečima, jedan od najmršavijih samuraja Skoja opisao je (iz duboke perspektive viđeno: uvredljivo entuzijastičnu) karakteristiku Šefa samurajskog da se zaleti u nepoznati rezultat. Iako je taj samuraj imao druge motive za svoju kvalifikaciju, nehotice ili namerno je pogodio suštinu jedne važne stvari.

Rizik je lajtmotiv preduzetništva, ali je neophodan i kao pogonsko gorivo već postignutog uspeha u svakoj delatnosti. Drugim rečima, nema sigurnosti da će bilo koja ideja zauvek opstati na površini. Štaviše: neće. Vaš posao je da svaki uspeh transformišete u novi kvalitet ako želite da održite uspešnost. Da li ćete pritom učiniti niz malih pomaka u svakom sledećem koraku ili ćete potpuno transformisati svoj nastup, druga je tema: to su samo varijacije iste namere. I autogol je gol, ako ćemo mak na konac: biće to nečiji uspeh.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 11. oktobar”

Evo nas opet. U punom sastavu, u punom sjaju. Vaša pobeda. Jedino, pomalo ne prija kad nam na vrhu brda svaki put kažu da nije to taj kamen.

Sad bi trebalo izreći neke svečane reči, pa se onda latiti stare prakse podjebavanja aktuelne političke elite. Međutim, nešto nam nije do protokolarnog ponašanja, a baviti se politikom i političarima bi nam upropastilo današnji dan, jer teme koje možemo da otvorimo izazivaju želju za destrukcijom i samodestrukcijom. A to baš i nije neka perspektiva za nedeljno popodne.

Šta onda možemo da preduzmemo? Glugenije Svemogući se još nije vratio na radno mesto (na mailove ne odgovara, mobilni je isključio, a čujemo da više nema ni stalnu adresu stanovanja), pa da mu prepustimo pisanje uvoda. Lupali smo glavu neko vreme i onda smo se setili: evo vam jedne zanimljive fotografije, pa radite sa njom šta god poželite.

Ako je moguće, uradite ono za šta je predviđena rupa na ovoj fotografiji: zasadite drvo.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 4. oktobar”