Tag: utovar nedeljom

Gusalo, masalo! Tukli se, nisu se tukli, dobiće oprost duga, neće dobiti oprost duga, ide iz kluba, ne ide iz kluba, kupiće ih Hašim, neće ih kupiti Hašim, sve je u redu, ništa nije u radu, ‘oće da plaćaju porez, neće da plaćaju porez, desiće se nešto, neće se desiti ništa…

Zamotao bih pitanje u oblandu, ali nemam vremena za to, a i svetac je, pa ne smem da postavim pitanje “ko bre ovde koga zajebava”. I eto, moram da pitam banalno, prostački, ali makar tako da laprdavcima zvuči kao umna dilema. Elem:

Da li je ostao iko da poriče tehniku popunjavanja medija glupostima do prezasićenja, edabi neko kome je to po volji uradio ono što drugima nije po volji?

Eskiviram ja medije, ali neće da eskiviraju oni mene, pa ih i dalje konzumiram mnogo preko svoje volje. Pravo pitanje glasi: kako li onda prolaze oni koji po navici sede ispred televizora i prevrću novine (koje su ili frizirane ili tabloidne) i misle da je njihovo tako stečeno saznanje verodostojno? Znate šta, perspektiva saznanja je loša, a jedino u šta još verujem su neke osnovne vrednosti, one koje ne zavise od političkih prilika, duha vremena ili mode. Međutim, ne vredi: ljudima je dovoljno samo nekoliko sekundi da bi pogrešno iskonstruisali bilo kakvu informaciju koju čuju. Imam i primere…

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 27. januar”

Kog đavola ja tražim još uvek na fejZbuku, pitam se. Navika, mazohizam, perverzija, mora biti neko od takvih objašnjenja.

Sećam se vremena kad je zla krv postala dominantni jezik obraćanja na starom BBS-u SezamPro. Posle dosta godina “sezamovanja”, gde su se formirali neki krugovi ljudi sa kojima mi je bilo dobro da budem, bio sam jedan od inicijatora da se zatvorene grupe premeste u neke mailing liste, nezavisno od Sezama, i da se povučemo odande, jer tamo je zavladao duh smrdljive baruštine, što je samo delom bila posledica činjenice da je dolazak brzog Interneta odneo danak. Bitni su ljudi, a ne mesta, beše pouka te tihe smrti nekad avangardnog stecišta.

Međutim, sa fejZbukom je drugo. Tamo je mesto uzelo primat nad ljudima, a devalvacija socijalnih normi je tolika da čak i ljude koje nikad niste sreli nazivate prijateljima samo zato što ste razmenili affiliate veze.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 20. januar”

Proći će i ova zajebancija, koliko sutra. A šta onda? Jedino vam je preostalo još da uhvatite nekog rođaka ili poznanika koji slavi Svetog Jovana, Svetog Savu ili koju manju slavu u januarsko-februarskom špilu. A onda, jebigica: posle svega, moraćete da počnete da radite…

Izgleda da moramo da zadovoljimo šablon “hleba i igara”, što se na balkanskom podneblju radije tumači kao “krkanja i laganja”. Jedino zajedničko tim principima je veličanje nedostatka namere za razmišljanjem bilo koje vrste. Šta ćemo, jadni, ako nam crkne televizor, a banka neće da nam da gotovinski kredit za potrošnju? Gde ćemo, kukavni, ako se završi serija “Sulejman Ljubičanstveni“, a ne bude otkupljen sledeći serijal? Kako ćemo, nesrećni, rodbini na oči ako propustimo bilo šta od Bjelogrlićevih produkcija – o čemu ćemo diskutovati?

Nije lako živeti u ovo doba aktivnih medija. Toliko zanimljivog, a ništa nije na tacnu. Došao šeik da kupi oranice koje država nije vratila vlasnicima i, ako može umesto kusura, videćemo, fudbalski klub kojem je država protivzakonito dala oprost od dugova. I nema veze što je šeik priznao Kosovo, to niko nije rekao na televiziji, pa stoga nije važno. Važno je samo ono što se kaže na televiziji, je li tako? Bolje da kupim novi televizor pre nego što ovaj stari crkne, je li tako?…

Uostalom, licemerje je vrlina. Pa da… Čekaj malo, pa ubraja se u vrline, zar ne?… Eeee….

Dok to ne bude sasvim razjašnjeno, hajde da se malo pozabavimo pregledom dešavanja.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 13. januar”

Ah, pa večeras korinđanje… Ili ne znate šta je to? Nema veze, mada mi je žao ako niste to iskusili kad ste bili mali. Moram da se istresem sada kako bih bio miran sutra. Izvinite što će ovo zvučati kao akutni napad mizantropije. Zapravo, ja volim ljude. Mrzim samo zle ljude. A nisam kriv što je glupih više nego pametnih, jer zli opstaju zahvaljujući glupima.

Tradicija, velim, a ne potreba za merenjem bilo čega što se meri u uobičajenim prilikama. Čak je i post je pretvoren u vanserijsku lakrdiju – a većina onih koji, kao, poste ne kapira da suština posta nije u odricanju od mrsnih jela nego od loših misli. Što se tiče fizičkog posta, u istoriji je mnogo važniji bio onaj veliki post uoči Vaskrsa – i to iz sasvim pragmatičnih razloga. Bilo je rano proleće, hrane je nedostajalo jer je zima iscrpila kućne zalihe. Valjalo je premostiti do časa kad dođe prilika za ubiranje prvih plodova.

Ja obično postim onako kako to rade sveštenici – nikako. Kad sveštenici budu postili onako kako poste monasi, i ja ću. Ili neću, kad malo bolje razmislim. A posnoj večeri kod Jasninih roditelja prisustvujem već četvrt veka: takva je tradicija. Slađa mi cicvara za božićnom trpezom ako ostanem gladan prethodne večeri.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 6. januar”

Svodite li saldo, da ne kažem – računicu? Je li ova godina bila iole bitna u vašem životu? Zapravo: jeste li ove godine živeli bar jedan dan?

Liste ove, liste one. Podsećanje ovo, podsećanje ono. Rekapitulacije godine. Sabiranja, hronike, procene neposredne budućnosti na osnovu procene trendova. Mlaćenje prazne slame uz pevanje junačkih narodnih (uz gusle, dakako).

Za to vreme, žuti mravi vredno rade. Kompenzuju jedni s drugima da ne bi dan dangubili i nalaze prostor za neka nova delovanja na suprotnoj strani od pravca gledanja većine. Jer, najpametniji su se davno dosetili da ne treba da se hvale o tome što rade. Njihovo je da vire levo-desno i manevrišu pre nego što se populus doseti ko to sa kim kako, zašto i, uostalom, koliko.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 30. decembar”

I tako, preživeli ste smak sveta, jel’te? Da li još uvek mislite da je to bio uspeh? Da li još uvek verujete da svet ide u dobrom pravcu?

Kako god okreneš, ona audiovizuelna baljezgarija iz Južne Koreje je prethodne nedelje dosegla i prešišala milijardu pregleda na jutjubu, dokazujući nekoliko stvari o jednom trošku. Najpre, istinita je teza da je suma inteligencije konstanta, a da čovečanstvo raste, što bi značilo da… Potom, istinita je teza da ljudi veruju da kvalitet proizilazi iz kvantiteta, jer ima socioloških i sličnih tumačenja koja daju dimenziju značajnosti i važnosti tom liku. I najzad, potvrđuje se moja teza da je baš šteta što se nije desilo to što se nismo ni nadali da će se desiti.

Biće sve gore. Nažalost, eksponencijalni trend rasta čovečanstva se nastavlja i realno je očekivati da će generacije koje su se nedavno ispilile doživeti vrhunac brojnosti (nakon čega će verovatno doći do pada). U perspektivi veličanja gluposti, što je na snazi već neko vreme, to znači da najgore đubre tek sledi.

Jao si ga nama.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 23. decembar”

Pa dobro ljudi, šta je ovo! Apsi onog da vidimo je li on kriv! Za šta? Eci, peci, pec: za putarska preduzeća! I pitaj ga otkud sneg u decembru!

Zaista ne znam da li sam jedini na ovom svetu koji misli u ovoj zemlji vladaju nečasni ljudi. Namerno sam rekao “u ovoj zemlji”, a ne “ovom zemljom”, ne zato što mislim da oni koji vladaju zemljom jesu časni, nego zato što mislim da se na tim mestima nalaze ljudi koji su prepustili sve nas stihiji. Šta će biti i kako će se desiti, odlučiće horde, poput onih hordi koje su iskoristile metode zastrašivanja da nateraju državu spreče paradu ponosa. Evo, horde su odlučile da nije bitno to što su putevi u takvom stanju u kakvom su. A ti što su bili zavejani i po 20 sati na autoputu, pa ko im je kriv što je pao sneg!

Cirkus sa neočišćenim putevima je vrlo paradigmatičan kao slika ovog društva. Bilo je potrebno više od dvadeset godina nakon što su predsednici opština, uz blagoslov one Svinje, posekle drveće uz drumove, pa da neko primeti da je to drveće imalo i neku funkciju pored druma. A godine 2012, ministar koji se javno klanja senima te iste Svinje, podsmešljivo poručuje naciji: jebigica, otkud smo znali da u decembru može da padne sneg.

I nikom ništa.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 16. decembar”

Pomalo me čudi to što neki Srbiju nazivaju banana-državom. Molim vas, šta vi to imate protiv banana? U čemu je smisao imputirati uvredu nekoj egzotičnoj biljci sa ukusnim i mineralima bogatim plodom?

Izdržavate li strašne slike? Jeste li ikad u životu bili na bivšim stratištima? Da li ste se stideli sebe što ste pripadnik iste biološke vrste koja je činila zločine? Ili, hajde da smanjim malo, ipak je nedelja: kako vam se čine vesti, ako ih pratite? Primećujete li obrazac konstatovanja i nepreduzimanja? Znate li šta biste sa neprijatnim činjenicama? Zapravo, možete li uopšte da izdržite bujicu činjenica od kojih nijedna, u najblažem opisu, nije prijatna?

Ne razumete o čemu pričam? Jeste li spremni za ilustraciju? Evo jednog teksta koji nije ništa drugo nego popis činjenica. Evo ga: Još o sudovima i pravnicima. Iako poznajem Novicu i lično, pa znam da se njemu ne bi potkrala nijedna banalna omaška u pisanju, proverio sam još jednom: u tekstu zaista nema ničeg drugog osim činjenica. Ama, ni jedne jedine kvalifikacije. A efekat koji je izazvao može da se uporedi sa najuspešnijim indoktrinacijama.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 9. decembar”

Suncetižareno! Kad pre decembar! Pa to nije fer!

“Sporo prolaze dani dok godine lete”, pevao je Drago Mlinarec onih romantičnih godina. Nisam to razumeo, osim kroz opise onih koji su već prevalili sredovečne godine. Sad kad sam i ja odavno obrnuo cajger, znam kako je vreme jedini dragoceni i nenadoknadivi resurs u životu. I zato, pametno s vremenom.

A opet, šta vredi da žurim kad znam da neću stići? Otkrio sam odgovor i na tu dilemu: žurim zato što neću dozvoliti da me baš to vreme pretekne. Gledam sve više ljudi oko sebe kako odbijaju da se suoče sa svakodnevicom; koriste različite recepte da bi se odbranili od onog što ne razumeju.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom: 2. decembar”

Zašto se smejete? Imate li valjan i opravdan razlog? Ako imate razlog, sumnjivi ste. Verujte samo budalama koje se smeju bez razloga.

Ako vam je dobro, ne brinite: proći će vas. Tako je govorio Duško Radović, a mi smo se smejali. Smejali smo se upozorenjima mudrog čoveka da dolaze loše godine. A koliko je loša pamet nas koji hodamo zemljom, govori i to da smo odavno usvojili krilaticu “ne može gore”. Može, može.

Pazi ovako: u proleće 2011, deci iz jedne beogradske škole dođu u posetu deca sa Kosova. Raspodelili ih po porodicama, da se deca bolje upoznaju i druže neko vreme. Družili se i na časovima u školi. Udari prekrasan majski dan i nastavnik istorije, uz blagoslov direktora škole, odvede decu na obližnji Kalemegdan da im održi čas na otvorenom. Dok im je objašnjavao istoriju kule despota Stefana Lazarevića, vladara po kome i škola nosi ime, pojavi se turistička inspekcija, legitimiše nastavnika i podnese prekršajnu prijavu zbog bavljenja poslom turističkog vodiča bez licence. Džaba objašnjenja i džaba očigledna slika. U jesen 2011, jedva četiri meseca kasnije, stigao je poziv od sudije za prekršaje…

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 25. novembar”