Možda ste čitali magnum opus Franka Herberta. Ako ste čitali knjige, onda ste sigurno gledali Linčov film. A da li ste znali da je postojao pokušaj i pre toga?
Da li znate ko je Alejandro Jodorowsky? Nisam znao ni ja dok jedan drugar nije poslao link ka članku o jednom propalom projektu. Elem, ovaj Čileanac ukrajinsko-jevrejskog porekla je, koincidentno, juče proslavio svoj 83. rođendan, što je manje bitno za priču. Bitnije je to šta je lik radio u karijeri.
Ček’ malo: po pravilima španskog, ime “Alejandro Jodorowsky” se čita kao “Alehandro Hodorovski”, je l’ tako? Tako je, to smo utvrdili, idemo dalje. Ne, neidemo dalje: čujem u dokumentarcima (koje ćete videti kasnije) da su ga Ameri amerikanizovali i kažu “Džodorovski”. E, pa ja neću da ga zovem tako.
Dakle, Hodorovski je čovek plodne, ali čudne umetničke karijere: reditelj avangardnih filmova, scenarista i pisac, glumac, crtač stripova i slikar, spiritualni guru i šta sve još nije postigao. U umetničkim krugovima je poznat po nekim čudnim filmovima o kojima ne znam ništa, pa ću vas prepustiti Vikipediji i drugim izvorima da istražite dalje sami.
Skoncentrisaću se na konkretnu informaciju koja je i privukla moju pažnju na ovog čoveka: trenutno je u produkciji autobiografski dokumentarni film o životu i radu Hodorovskog. Važan deo te priče će, navodno, činiti i epizoda o neuspeloj produkciji filma “Dina”, po kapitalnom delu Franka Herberta. Evo isečka iz dokumentarca koji još nije objavljen.
Bila je 1974, doba procvata stvaralaštva ideja. Bile su to godine kad je, kao retko kad, došlo do uspešnih susreta između ideja i novca. Pravo na filmsku ekranizaciju “Dine” je bilo otkupljeno – i svašta je bilo moguće.
Zašto treba da gledate i analizirate tuđe fotografije? Najbolji odgovor je jednostavan: zato što ćete tako naučiti mnogo. Iz dobrih fotografija ćete izvući ideje, saznanja i iskustvo, pogotovo ako pokušate da ih imitirate; ja to ponekad radim i uvek nešto naučim. Iz manje vrednih fotografija ćete naučiti da prepoznajete zamke i možda će vas motivisati da sami isprobate granične slučajeve. Pustite priču o grešci uz neproverljivi alibi “ja sam to tako hteo”: znate da niste, što se može proveriti tako što nećete uspeti da ponovite efekat na sličnoj sceni. A ponoviti “grešku” na tuđoj fotografiji – to je već manir pravih majstora.
A posle gledanja ovog fenomenalnog filma, možete misliti kako sam se osećao… Ne, ne možete.
U jednom veoma neobičnom pisaniju, 
Listajući neki blog o fotografiji, naiđem na preporuku za jednim citatom koji ću vam prevesti; nadam se da neću mnogo pogrešiti u prevodu (posle ćete videti adresu izvora):