Month: April 2011

Opet sam odbacio perspektivu za fotku dana da bih razvio do kraja slučajnu priliku koja se ukazala. Ovo je stilska vežba.

Varoš u kojoj živim je prostrana, sa širokim ulicama, kuće imaju velika dvorišta. Kad je zavladao socrealistički princip, pa neki pametnjakovići odlučili da se u sred žitnice gradi metalski kompleks, napravljeno je jedno naselje zgrada u neposrednoj blizini industrijske zone, ne bi li lakše prikupljalo prašinu i smrad koji izlazi iz tih fabrika. Rezultat je nešto nalik prvim novobeogradskim blokovima, i to naselje mojoj varoši oduvek stoji k’o piletu sise. Kad se širom varoši desio novi talas gradnje, negde osamdesetih godina prošlog veka, pa još jedan devedesetih, sve je postalo samo još ružnije. Tako turobno mesto je meni nezamislivo za život – tamo su najpre otišli da borave oni koji nisu mogli drugačije, a kasnije oni koji bi radije da stanuju nego da žive.

Jasna i ja smo večeras bili u poseti prijateljima koji žive stanuju u dotičnom bloku. Poneo sam fotoaparat sa namerom da usput uhvatim nekoliko kadrova koji oslikavaju to mesto. I šta se desilo – uslikao sam jednu jedinu fotografiju! To je svakako bio pucanj na slepo, jer me je kod kuće čekao materijal za ranije planiranu sesiju. Usput sam već imao ideju kako bih obradio tu fotku – i uspeo sam! Evo je:

Da, znam: ne morate da mi naglašavate da ova fotografija nije lepa, znam to i sam. Ali, ova fotka i ne treba da bude lepa, nego bliska utisku: to je ogledalo Mikro naselja u Kikindi. Ružnoća, oronulost, sivilo i prejake senke su odlika tog mesta. Ovi olupani, popaljeni i prljavi sandučići su “frizirani” zamo za toliko što sam uklonio oznake imena, ali to sam uspeo da uradim dovoljno pažljivo, tako da ne narušim zatečeni izgled mesta.

Što se mene tiče, ovo je najuspešnija fotka dana u nedelji koja je upravo istekla.

Stotinu aktivnosti na sve strane, valjda je jasno od smanjene aktivnosti na blogu. Valjalo je potruditi se na drugoj strani.

Luka je za mene jedan važan mladi čovek i ja jako poštujem njegovo mišljenje i zahteve. Danas je, uz malu pomoć svojih roditelja, kupio “novo kućište”, to jest novi računar, pa je taj odmah donet kumu na kanal. Instalirao sam operativni sistem i elementarnu zaštitu, a dok sam se ja tako bavio, Luka se bavio mojim sobnim biciklom. Setio sam se da ga nisam davno fotografisao… Pa kad sam već posvetio popodne njegovim potrebama, bio je red da on meni uzvrati poziranjem za fotku dana…

Elem, jesmo drugari i jeste mi kumče, ali nema labavo: neka ga babe i dede uče da okolo teku med i mleko – od mene može da sazna samo da će u životu morati da se izbori za svoje ideje, namere i potrebe. Jednog dana ću ovde preneti kako je jednom tekao jedan žestoki razgovor između Luke i mene. Tada je imao pet godina i tako me je potukao u viteškom nadmudrivanju da sam se oporavljao satima posle toga; uspeo je rečima da izvede ono što ni mnogo starijim od njega ne bi. Tog dana sam naučio da sintagma “naučiti nešto od dece” uopšte nije fraza.