Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Imam jedno pitanje za onog, kako mu ime, što je stručnjak za eksperte.
Elem: Dinkiću, da li si ti to ukrstio prste? Aman, bre čoveče! Pa učini barem neki, poslednji pokušaj da nas uveriš u svoju istinoljubivost.
A ne ovako.
Usput pozdravljam sve kikindske funkcionere koji su dozvolili sebi luksuz da ih ovaj vodi. Pogotovo one koji su se prepoznali u nedavnoj prozivci svog vođe.
Koji ste vi jadnici, jebote. Čak i onaj ziljavi Čeda ima više dostojanstva od vas.
(Via)
(Isečak)
…
Još jednom sam pokucao, malo glasnije nego prvi put.
“Zar je tako teško otvoriti vrata čoveku i pustiti ga da se tri minuta ogreje? To ne razumem… Oni, ozbiljni, to ne razumeju, a ja, ništavilo, to nikad neću razumeti… Meni, tekel, fares; to jest, izmeren si na vazi i utvrđeno je da si ništavilo, to jest “tekel”… Pa neka, neka…
Ali ako tamo postoji vaga, ili ne – svejedno – na toj vazi će uzdah i suza biti teži od računa i zamisli. U to sam sigurniji nego što ćete vi u išta biti. Mnogo sam proživeo, mnogo popio i promislio – i znam šta govorim. Sve vaše zvezde vodilje isu svom zahodu, a ako i ne idu, onda jedva svetlucaju. Ne znam vas, ljudi, slabo vas znam, retko sam na vas obraćao pažnju, ali potrebni ste mi i interesuje me čime je sad zaneta vaša duša, da bih sigurno znao dali će sinuti zvezda nad Vitlejemom, ili će ponovo početi svetlucati, to je najvažnije. Zato što sve ostale idu svom zahodu, a ako i ne idu, onda jedva svetlucaju, a ako čak i sijaju, to ne vredi ni pišljiva boba.
Postoje tamo vage, ili ne – tamo ćemo mi koji smo ništavila biti teži od vas i živećemo. U to verujem čvršće nego što vi verujete u bilo šta. Verujem, znam i objavljujem čitavom svetu. Ali zašto su se ulice u Petuškama tako čudno raširile?…”
Otišao sam od vrata i svoj teški pogled prenosio sa kuće na kuću, sa ulaza na ulaz. I dok se u mene uvlačila tako teška misao, koju je strašno izgovoriti, zajedno sa teškim dosećanjem, koje je, takođe, strašno izgovoriti – išao sam i išao, i napregnuto razgledao svaku kuću, a nisam je mogao dobro osmotriti: od hladnoće, ili još nečeg, suze su mi navirale na oči…
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Pazite: ovaj način je apsolutno legitiman. Drugim rečima: može i tako!
Najpre pomislim “koji zamlata, jebote”, a posle shvatim da zapravo zavidim liku koji je našao dovoljno vremena da sve to poveže i još pride snimi…
A opet, nije da nije: trebalo bi da kompletna Vlada Srbije nauči ovu tehniku lupanja jaja, jer bi primenom ovih načela, tehnika i poteza ostvarili daleko veću efikasnost nego sada.
Novo tromesečje započinjemo vožnjom kroz suton.
Radni dan se završio uobičajeno, malo sam se odmarao, prelistavao tek pristigli National Geographic, srkao kafu dva sata, a onda sam u suton primetio da se sunce probilo i meni je palo na pamet da bih mogao krenuti u lov na neku dobru scenu večernjeg neba.
Vozikao sam se periferijom i obližnjim putevima. Sunce mi je pobeglo ispod horizonta doslovno dok sam parkirao i namestio fotoaparat za slikanje u sunce (spot metering!). Ali, nisam se dao omesti, pa sam uhvatio jednu finu panoramu, ogledalo kiča, pa ko voli, nek’ izvoli. 
Stavljam tu panoramu u public domain, primetićete da se nisam ni potpisao na njoj. A ako me se setite za Dan amaterske fotografije, setite se. Ako ne, nema veze, bila je to moja građanska dužnost… 
No, nije panorama zgodna za prikaz u širini 640 piksela; znam to ,već sam se patio da vam prikažem panoramu ili dve. Motao sam dalje. Uhvatio sam čak neke zgodne scene na mestu gde postoji, nećete verovati, znak za zabranu fotografisanja. Ima jedna Čvorović u kikindskom ogranku Naftagasa, ili kako se već zovu sada, koji nije obavešten da oni koji vole da znaju sve već znaju sve i da uređaji za snimanje slike ne mogu da uhvate ništa što je zanimljivo dotičnima. Udaljio sam se odatle, malo kombinovao niz drum ka Mokrinu, ali nisam bio zadovoljan… ništa od uhvaćenog nije bilo ono čime bih bio zadovoljan. Već sma mislio da odustanem. A onda sam, vraćajući se u grad, ugledao nešto u spoljnom retrovizoru. Sreća, pa nije bilo nikog iza mene kad sam zakočio tolikom silinom kao da se ispred mene pojavio Godzila lično. Zgrabio sam fotoaparat sa susednog sedišta, spustio prozor i tresnuo jednu jedinu ekspoziciju:
I to je bilo to! 
Majmunski lakat koji je višak u sceni pripada meni, kome bi drugome, pa mi se čak čini da je ispao zgodno kao doprinos metežu… Not. Nisam primetio kad sam slikao, a baš sam mogao da pripazim…
Kako god, posle više sličnih pokušaja, ovo je prvi pravi odgovor koji upućujem na jednu staaaaru fotku svog druga Miroslava, koji je jednom napravio sjajnu kompoziciju u retrovizoru svog auta. Tema me progoni od onda, a jedino što sam koliko-toliko blisko izveo, a da sam zadovoljan, beše jedna fotka u ovom špilu koju sam aranžirao oko desnog retrovizora, onog koji sam zimus polupao… Ali, ova fotka je ona prava kojoj sam se nadao. Drugim rečima: mišn najzad akomplišd, bre.
Ovo bi moglo da se otvori kao posebna tema na Suštini pasijansa. Ako ima navijača, neka se jave u komentaru: želite li da sakupljamo beskorisne činjenice? Čak i takve, korisnije su od tzv. akcija Vlade Srbije, pa kao takve imaju legitimitet.
Evo jedne izrazito zanimljive informacije koju odavno niste imali nameru da saznate:
Eto, sad vam je sigurno lakše zbog ovog saznanja.
Šumenko je ovo znao još kad je bio mali.
(Isečak)
…
Možda bih, ipak, otvorio usta? Potražio neku živu dušu i pitao koliko je sati?…
Venjička, šta te se tiče koliko je sati? Bolje idi, idi, zakloni se od vetra i lagano idi… Spoznao si nebeski raj, zar bi prošlog petka pitao koliko je sati – a sad nebeskog raja više nema, šta će ti da znaš koliko je sati? Carica sa spuštenim trepavicama ti nije došla na peron, božanstvo ti je okrenulo leđa, šta će ti da znaš koliko je sati? “Nije žena, ona je bombonica”, kako si je u šali nazvao, nije došla na peron pred tebe. Uteha ljudskog roda, ljiljan doline – nije došla i nije te dočekala. Venja, kakvog smisla ima posle toga znati koliko je sati?…
Šta ti je ostalo? Ujutro – jauk, uveče – plač, a noću – škrgut zuba… I kome, kome je na svetu stalo do tebe? Kome?… Evo, uđi u bilo koju kuću u Petuškama, pitaj bilo koga: “Da li vam je stalo do mene?” Bože moj…
Skrenuo sam za ugao i pokucao na prva vrata.
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Dešava se i to…
Bar je drugima bilo zabavno 