Month: July 2011

Ustajte, vi na zemlji kleti

Boktemazo, od onog zavitlavanja sa nacionalnom histerijom, umalo da omašim…

Na svakog partizana u NOB je dolazilo po pedeset Nemaca i dva svedoka.Danas je 4. jul. Počev od 1956, pa do ukidanja 2001. godine, bio je to Dan borca, državni praznik. To beše po ikonografiji komunističke ideologije, koja je pobedila u Drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije i zauzela pravo da retroaktivno postavlja kad je šta bilo, a šta nije, i šta je bitno, a šta nije.

Tog dana, održana je sednica Politbiroa Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije (iliti CK KPJ) na kojoj je donesena odluka o podizanju oružanog ustanka.

Posle se to raspirilo kojekuda, a počelo je već tri dana kasnije, kada je Žikica Jovanović Španac iskoristio zgodnu priliku da ubije dvojicu žandarma koji su mu se nacrtali na zicer dok se ačio kao harambaša na seoskom vašaru i očigledno provocirao da dođe do neke ozbiljnije kavge…

Nastavite sa čitanjem… “Ustajte, vi na zemlji kleti”

Psihologija krda, mitomanija i negativna selekcija

Iliti: zašto se masovna histerija pružala zemljom Srbijom tokom jednog dana (a i sledećeg) nakon što je jedan teniser pobedio u Vimbldonu

Sve je počelo kad sam hteo da provedem nedeljno popodne u čitanju National Geographica, prijatno utabačen na krevetu, negujući stomačinu posle nedeljnog ručka. Prekinuli su me toliko puta da su na kraju u meni ubili svaku želju za čitanjem. Ne bi to ni bio toliki problem, nego televizor je bio uključen i proveo sam pet minuta blenući u program. A tamo su se izmenjivali ludaci na ulici i ludaci u studiju, svi se ponašajući kao idioti nakon što je onaj teniser pobedio na najuglednijem turniru u ovom mondenskom sportu.

Napomena: Mondenski sport, mondenska disciplina, mondensko bavljenje, ne zanima me uopšte koja fraza (od ovih ili nekih drugih) je najbolja da opiše sve to. Kada nekim sportom ne mogu da se bave sva deca iz komšiluka zato što nemaju novca za opremu i pristup terenu, ja to ne priznajem kao sport, pa da je stotinu puta olimpijski.

Kad ne paziš, pojede te crna rupa. Kakve to veze ima sa tenisom? Čućete.Elem, zatekoh se u limbu između dremeža i budnog stanja i dozvolih sebi da me usisa crna rupa. U tom talasu slabosti, desilo se tačno ono što nije trebalo da se desi: dozvolio sam sebi vrhunski luksuz da se iznerviram. U talasu gluposti koji je nastao u mojoj glavi, dotukao sam ono malo preteklih mentalnih kapaciteta na način koji je po vrednosti sasvim uporediv sa televizijom: dao sam sebi slobodu da raspravljam na istu temu na fejsbuku.

Upadam iz digresije u digresiju, ali ne mogu da odolim: čak sam doživeo da neko sa tri meseca iskustva na fejsbuku pokušava da mi objasni socijalni okvir tih rasprava, a zatim da ne odustane od svoje programirane priče ni nakon upozorenja da ja u modemskim komunikacijama imam dvadeset godina iskustva… A dok neki misle da je to normalno, ja i dalje ne mogu da pridam značaj raspravama sa ljudima koje nikad nisam pogledao u oči, a pogotovo ne mogu to da učinim tokom rasprava.

Rasprave su nebitne, nego mi je postalo zanimljivo svo to urlikanje i dranje. Video sam ponovo neke snimke iz nekog beogradskog kafića, a zatim i snimak sa neke terase u Grčkoj koju je okupirala pivska bratija (dok su žene sa decom stajale oko terase i bespomoćno posmatrale svoje muževe kako se ponašaju kao gorile). I tad mi se najzad ukazalo šta se to zaista dešava.

Nastavite sa čitanjem… “Psihologija krda, mitomanija i negativna selekcija”

Noć lampiona

Ovo nisam video na vreme: ovako su u poljskom gradu Poznanju obeležili veče dugodnevnice.

 

I da parafraziram jednog komentatora: ajd’ što je to bila noć lampiona, nego je to sigurno bila i besana noć za vatrogasce…

Glava 44: Moskva – Petuški. Nepoznat prolaz.

(Isečak)

…

Moskva - PetuškiA kad sam ih ugledao, od svakog straha je snažnije (časna reč, snažnije) bilo zaprepašćenje: oni, sva četvorica, penjali su se bosi, a obuću su držali u rukama – zašto im je to bilo potrebno? Da ne dižu buku u prolazu? Ili da mi se neprimetno prikradu? Ne znam, ali to je bilo poslednje čega sam se setio. To je zaprepašćenje.

Nisu čak ni predahnuli – s poslednje stepenice su se bacili na mene i počeli su me gušiti, sa pet ili šest ruku, ja sam, kolko sam mogao, odvajao njihove ruke i branio svoje grlo, koliko sam mogao. I tada se desilo najužasnije: jedan od njih, sa najsvirepijim i klasičnim profilom, iz džepa je izvukao ogromno šilo s drvenim rukohvatom; možda to čak i nije bilo šilo, nego odvrtka ili nešto drugo – ne znam. Ali on je naredio ostalima da mi drže ruke, i, pošto se nisam branio, potpuno izbezumljenog, pritisli su me uz pod.

– Zašto, zašto?… Zašto, zašto?… – mrmljao sam…

Oni su zarili svoje šilo baš u grlo…

Nisam znao da na svetu postoji takav bol. Zgrčio sam se od muke, pred očima mi se pojavilo debelo crveno slovo “U” i zatreperilo je. Od tada se nisam osvešćivao, i nikad se neću osvestiti.

Na postavljanju kablova
u Šerementjevu
u jesen 69. godine

Nisam znao da na svetu postoji takav bol. Zgrčio sam se od muke, pred očima mi se pojavilo debelo crveno slovo "U" i zatreperilo je. Od tada se nisam osvešćivao, i nikad se neću osvestiti.

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

Jim Morrison: danas četiri decenije

Danas je 40 godina od smrti Jima Morrisona. To je godišnjica koju Google neće obeležiti…

Moram da budem pošten: nisam fan muzike grupe The Doors. To, pak, ne znači da ih zbog toga odbacujem iz rock’n’roll ikonografije (to činim samo sa onim belosvetskim folirantima “U dva”, oni su zasad jedini na mom spisku za odstrel) a kamoli da bih zbog toga smatrao da je Jim Morrison ostavio išta manje od veličanstvenog nasleđa. Jedini album grupe koji zaista volim da slušam je Absolutely Live, ali ja svakako imam poseban pik na žive albume i dajem im malu, ali primetnu prednost u svojoj fonoteci.

Neću da izvlačim biografije, neću čak ni da solim o radovima grupe. Ajmo malo po video klipovima, a prisetiću se samo jedne anegdote. Ali, za početak da izvučem onaj klasični TV snimak. Ovo je bio čas kad je perspektivna grupa postala mega-grupa.

Nastavite sa čitanjem… “Jim Morrison: danas četiri decenije”

Fotografija dana, 3. jul 2011

Opet cveće. Ima se, može se…

I kao što rekoh onomad, moja tašta je velemajstor za cveće, baštensko i sobno bilje. Onoliko vrsta izvanrednih primeraka bilja možete videti samo još u bolje opremljenim cvećarama i botaničkim baštama. Ama, kad nekome ide nešto, nema puno da se priča.

Tek, upadosmo na standardnu nedeljnu kafu posle pijace, kad u dvorištu:

Fotografija dana za 3. jul 2011.

Jasna mi je odmah izdala direktivu da se vratim do kola po fotoaparat, a ja sam postupio po načelu “teško žabu u vodu naterati”… Hot smile

Kuriozitet dana, meseca i godine je taj što Zorka nije mogla da se seti kako se taj cvet zove, što je, čini mi se, prvi takav slučaj u 25 godina. Pa, ako neko zna kako se zove ova luda biljka, ne bilo mu teško da podeli to sa mnom i ostalim posetiocima ove stranice.

Glava 43: Petuški. Kremlj. Spomenik Mininu i Požarskom.

(Isečak)

…

Moskva - PetuškiIskočio sam na trg, popločan mokrom kockom, smirio sam dah i osvrnuo se.

“Ne, ovo nisu Petuški!… Ako je On – ako je On zauvek napustio zemlju, ali vidi svakoga od nas, znam da ovamo nije nijednom pogledao… A ako On moju zemlju nije nikada napuštao, ako ju je svu bos prepešačio, u liku roba – on je obišao ovo mesto, prošao je pored njega…”

“Ne, ovo nisu Petuški! Petuški On nije zaobilazio. On je, umoran, tamo uz svetlo plamenova počivao, tamo sam i mnogim dušama primećivao pepeo i dim Njegovog bivaka. Plamen nije potreban, bio bi pepeo.”

Ne, ovo nisu Petuški! Preda mnom je bio Kremlj u svom sjaju. Iako sam iza sebe čuo bat gonilaca – uspeo sam da pomislim: “Ja, koji sam prošao Moskvu uzduž i popreko, trezan i pijan – ni jednom nisam video Kremlj, u traženju Kremlja uvek sam dospevao na Kursku stanicu. I evo, ugledao sam ga sada – kad mi je Kurska stanica najpotrebnija!…

“Nedokučivi su Tvoji putevi…”

…

A ako On moju zemlju nije nikada napuštao, ako ju je svu bos prepešačio, u liku roba – on je obišao ovo mesto, prošao je pored njega...

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

Auto-baksuz

Kako bi vam se činilo da ostanete bez volana pri punoj brzini? Ovaj je dostigao jedva 203 milje na sat (štogod preko 326 km/h)…

 

Opalac! Dok voziš mašinu od 1600 KS, sigurno ne želiš da ti se tako nešto desi. Surprised smile Mada, bezbednost je dobro projektovana u ovim glupim i beskorisnim vozilima. Ovde možete videti kako izgleda kad se vozilo otme kontroli i dođe do udesa. Vozaču nije bilo ništa.

(Via)

Fotografija dana za 2. jul 2011

Ove teme se ne bih ni setio da nisam bio žedan i da nije zazvonio telefon…

Kada fotografija funkcioniše na granicama svetla, dobijaju se razni efekti. Najpoznatije su tehnike low key i high key, gde postoji taman subjekat na tamnoj podlozi, odnosno sjajan subjekat na beloj podlozi; tada se subjekat utapa u pozadinu, a posmatrač često “mentalno dodaje” ono što fizički nije zabeleženo. To su jako zanimljivi, uglavnom izuzetno sugestivni motivi i voleo bih da se pozabavim njima. Za to su potrebni “malčice” ozbiljniji uslovi nego što ih sada imam; neka ta tema pričeka do neke druge prilike.

Zato mi se ponekad ukaže prilika da se poigram sa nečim sličnim tim graničnim tehnikama, a to je kombinacija stakla koje se utapa u pozadinu. O tome sam čitao u nekim časopisima i nadao se da ću biti u prilici da se iskušam… Ali, blesavo je čekati priliku, nego se ona napravi. Upravo to se desilo danas dok sam punio čašu ledom.

Pošteno, nisam odmah pomislio na prigodu; ali, telefon je zazvonio, ostavio sam led u čaši pre nego što sam sipao sok od jabuke i kad sam se vratio, ugledao sam scenu koju sam hteo da istražim fotoaparatom. Dodao sam plavi papir, sve sam aranžirao ispod kuhinjske neonke, pa sam za manje od dva minuta zveknuo desetak ekspozicija koje sam potom istražio kroz Lightroom. Rezultat:

Fotografija dana za 2. jul 2011.

Sama scena nije toliko tamna, nego sam je ja namerno zatamnio (selektivno zatamnjenje plave boje) i na kraju obrade sam još dodao vinjetu da pojačam efekat. Išao sam do granice logičnog, toliko da se izgubi što više od atributa siluete čaše. Nadam se da su vam monitori pravilno kalibrisani ili barem pristojno osvetljeni; u suprotnom nećete videti pravilno sve detalje.

Dvoumio sam se da li da uklonim odsjaj na bočnoj strani čaše, ali sam odustao od toga; dovoljno je i ovako. Na većoj verziji fotke se bolje primeti tekstura kondenzovane vode, što je zanimljiv efekat, ali nije dominantan, pa nije važno da ga ovde i sada ističem. Kako god: mišn akomplišd.

Otišla je diva

Danas je preminula glumica Olivera Marković, jedna od omiljenih ličnosti teatra i filma.

Da ne ponavljam biografske podatke, već su ih pune stranice na informativnim sajtovima (ovde, ovde, ovde…), jer svi uglavnom prenose vest od Tanjuga (link je uklonjen jer više nije aktivan; edit okt.2011). Prisećam se nekih njenih filmskih uloga, a ovog časa se stidim jer ne mogu da se setim imena jedne veličanstvene predstave pozorišta iz Rijeke u kojoj je Olivera Marković igrala jednu od tri uloge i koju sam gledao na sceni u Kikindi, još onih godina kad… Uh, da ne lajem, nije red u ovom času.

 

Bila je sjajna glumica i vrsna pevačica klasičnih romansi. U slavu dive, jedna pesma koju retko čujemo; poslednji put, ovo smo slušali u karikaturalnom izvođenju u istoimenom filmu. Evo, došao je čas da se setimo da je reč o veoma ozbiljnoj pesmi.

 

Slava ti, Olivera!