Month: February 2012

Rođendan najlona

Na današnji dan pre 77 godina, rođen je najlon, najpoznatiji sintetički materijal dvadesetog veka. Sve su dobro smislili, osim kako da se razgradi za manje od hiljadu godina…

28. februara 1935. godine, Gerard Berchet, asistent hemičara Wallacea Carothersa u laboratoriji kompanije DuPont, uspeo je da napravi pola unce polimera sjedinjavanjem heksametilenediamina i adipinske kiseline. Carothers je rezultujuće jedinjenje nazvao “poliamid 6-6”; to je supstanca koja će nekoliko godina kasnije postati poznata kao najlon. Svojstva primerena komercijalnoj upotrebi su učinila da dođe do refinacije poliamida 6-6, a zatim i do strahovito brzog razvoja u svrhu proizvodnje.

Strukturna formula najlona

Svojstva najlona su dobro poznata; izuzetna elastičnost molekula čini taj materijal primerenim za izvlačenje u tanka vlakna ili površine, a hemijska neutralnost je zgodna osobina zarad bezbedne upotrebe u širokoj potrošnji. Zato najlon predstavlja osnovu i za neka druga polimerska jedinjenja. Svojstvo savršenog uklapanja u tzv. kompozitne materijale učinio je da najlon brzo postane popularan.

Nastavite sa čitanjem… “Rođendan najlona”

Fotografija dana, 27. februar 2012

Zamalo reklama, boktemazo! A samo sam hteo da se poigram sa senkama…

Opet jedan od onih dana kad me uhvati dremež koji traje ceo bogovetni dan. Težak dan, šta li. Prisiljavao sam se da radim da ne bi bilo zaostataka: našao sam stotinu poslova koje je valjalo završiti. I da vidiš, uspelo mi je da se malo trgnem. Ali kad sam pogledao u sat, bilo je već ohoho sati… A ja ni da pomislim na fotku dana.

I kako to obično biva, slika je došla sasvim spontano. Sevnuo je odblesak iz jedne čaše i pao preko pinhole cvikera koje samo dobili od PoZZdravljača (čovek naručio sebi, pa nam poklonio gratis primerak). Ideja se rodila u sekundi. Malo sam se poigrao obojenim papirima i raznim usmerenim svetlima, pa sam na kraju dobio ovo:

Fotografija dana za 27. februar 2012.

Plava boja je indukovana: halogena lampa kojom sam rukovao vuče malo u plavo, pa sam samo pojačao ton. Od lampe i višestruke senke: lampu čini pet dioda. A ostalo su neke sitne obrade i podešavanja, ništa vredno pomena. Mišn akomplišd. Hot smile

Ah, da: pitate se kako rade pinhole cvikeri? Neću da vam pričam, jer mi ne biste verovali. To vam kaže neko ko više ne može da vidi ni blizu ni daleko bez dioptrije. Ili bez pinhole cvikera…

U fokusu Google kamere

Nikad ne znaš kad te snima Veliki brat. Kad te snima Gugao, to se vidi lepo.

Ako ikada vidite ovakvo sokoćalo iznad krova putničkog automobila, znaćete da je posredi Google Maps hvatač fotografija za Street View.Za Google Maps svi znate, pa verovatno i koristite taj atlas na mreži. A izvesno znate i za Street View, seriju fotografija koje je snimilo specijalno vozilo i koje na određenim mestima, kojih je sve više, obezbeđuje virtuelnu šetnju po ulicama gradova (i ne samo gradova).

Značaj virtuelne šetnje ulicama je nesumnjiv. Imam i lično iskustvo: pre puta u Rim prošle Nove godine, naučio sam da pešice dođem od hotela do Koloseuma. To nije razdaljina koja bi se prevaljivala pešice (uostalom, metro radi dobro, za razliku od nadzemnog gradskog prevoza), ali dalo mi je načelan utisak o prostoru u kome ću se kretati, u čemu je servis u potpunosti ispunio zadatak. Thumbs up

Kud si pošla, Crvenkapo?

Međutim, kontroverze su se razvile tokom vremena: ima li narušavanja privatnosti u postupku snimanja fotografija ulicom? Mišljenja su razna, a najčudnije se dešava kada neko komentariše to pitanje iz ugla snimatelja i iz ugla snimanog. Tek, ima raznih krajnosti – od državnih zabrana da se snimanje nastavi, kao što se desilo u Austriji pre dve godine, do akcionih molbi Guglu da snima ulice. U slučaju Austrije, odlučeno je da se ipak nastavi sa fotografisanjem godinu dana kasnije. Sarcastic smile

Nastavite sa čitanjem… “U fokusu Google kamere”

Slučajevi (18): Sud linča

Iz gomile se izdvaja čovek srednjeg rasta i pita Petrova šta je zapisao u svoj notes.

– * –

Sud linča

Petrov uzjaha konja, i obraćajući se gomili, drži govor o tome šta će biti ako na mestu gde se nalazi javni park, izgrade američki neboder. Gomila sluša i, kako izgleda, odobrava. Petrov nešto zapisuje u notes. Iz gomile se izdvaja čovek srednjeg rasta i pita Petrova šta je zapisao u svoj notes. Petrov odgovara da je to njegova lična stvar. Čovek srednjeg rasta insistira. Reč po reč, i počinje prepirka. Gomila staje na stranu čoveka srednjeg rasta, i Petrov, spasavajući život, goni konja i nestaje iza ugla. Gomila je uznemirena i, u nedostatku druge žrtve, hvata čoveka srednjeg rasta i otkida mu glavu. Otkinuta glava kotrlja se kolovozom i zastaje u otvoru slivnika. Gomila se, zadovoljivši strasti – razilazi.

(bez datuma)

Gomila staje na stranu čoveka srednjeg rasta, i Petrov, spasavajući život, goni konja i nestaje iza ugla.

– * –

(Danil Harms: IV ciklus – Slučajevi)

Istorija pobednika dokumentarne fotografije

Nedavno je osvanuo retrospektivni pregled pobednika najuglednijeg stalnog konkursa dokumentarne fotografije.

Fotožurnalizam je kategorija u kojoj pliva mnogo ribica i tek pokoja velika riba. Svedoci smo gomile kojekakvih reporterskih fotografija koje nisu ništa drugo nego ilustrativni detalj koji služi da održi trivijalni likovni ugođaj oko trivijalnih priča.

Međutim, postoje mesta gde se vrhunska priča poštuje i gde svaka slika doslovno govori hiljadu reči. Jedno od takvih mesta je fondacija World Press Photo – nezavisna i neprofitna organizacija locirana u Amsterdamu, čija misija je da podrži i očuva najviše standarde u fotožurnalizmu i dokumentarnoj fotografiji širom sveta. Brojne su aktivnosti koje fondacija sprovodi u tom cilju, a jedna od njih je postojanje stalnog konkursa za izabranu fotografiju godine.

World Press Photo je organizacija koja podržava najviše moguće standarde u dokumentarnoj i reporterskoj fotografiji.

Uzgred – ovaj kolaž je napravljen od WPP fotografija koje su objavljene na mnogim blogovima širom Interneta. Ako podržavate sporazum ACTA, to znači da smo svi mi kriminalci i zlikovci i licimuri i demoni i da sad treba da idemo u zatvor.

Na blogu BuzzFeed nedavno je osvanuo pregled svih odabranih fotografija godine, od osnivanja World Photo Pressa 1955. godine do nedavno izabrane fotografije koja je pobednik za 2011. Predlažem vam da pogledate tu kolekciju, jer ona je ogledalo sveta u kom živimo. Upozoravam one sa slabim živcima ili još slabijom petljom da se ne upućuju da to pogledaju, jer tamo nema ničeg lepog. Ali svakako nije posao dokumentarne fotografije da bude lepa, nego da prenese sliku događaja u funkciji mesta, vremena i istine. Zato svaka fotka ima priču uz sebe, pa ćete se podsetiti nekog događaja ili možda naučiti nešto što do sada niste znali.

(Via)

Fotografija dana, 26. februar 2012

Neću da bude monohromatska i neću da vas zavlačim nekakvim filterima. Ova fotka je dokumentarna, pa takva treba da bude i tehnički – samo izrez, blago sređeno svetlo i kontrast i to je sve.

Tokom prepodneva, kao što beše planirano, stigli smo u Mokrin na dan finalnih borbi guskova, u okviru manifestacije koju tamo nazivaju Svetskim prvenstvom u borbama guskova, što udruženje “Belo pere” organizuje od 1986. godine (nije greška – kažu “pere”, a ne “pero”, ne znam zašto).

I opet, aktivista Orke ni od korova, da se uvere koliko krvi ima na tim borbama; a krvi je bilo koliko i inače – nimalo. Kao što već pomenuh onomad, jedina povreda u tim borbama je povreda ponosa poraženog guska, a priroda se već pobrinula da njemu odmah pripadne druga uloga (nakon što pobedniku pripadnu sve čirlidersice), a to je zaštita jata iz pravca začelja. To se sada ne dešava, jer vodiči se pobrinu da se jata razdvoje odmah po okončanju borbe (koja se završava tako što jedan gusak natera drugog u beg), pa od prirodnog napredovanja najboljih gena u ovom slučaju nema govora.

Fotografija dana za 26. februar 2012.

Bilo je tokom dana nekoliko borbi, od koji su dve finalne bile baš zapažene.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 26. februar 2012”

Slučajevi (17): Makarov i Petersen

Pročitaj ovu knjigu, i shvatićeš kako su tašte želje naše.

– * –

Makarov i Petersen

Makarov: Ovde, u ovoj knjizi, piše sve o našim željama i njihovim ispunjenjima. Pročitaj ovu knjigu, i shvatićeš kako su tašte želje naše. Isto tako, shvatićeš – kako se lako ostvaruju tuđe želje, i kako je teško ispuniti svoje.

Petersen: Nešto si mnogo počeo svečano da mi govoriš. Tako govore indijanske poglavice.

Makarov: Ova je knjiga takva – da o njoj i treba govoriti uzvišeno. Štaviše, i kad razmišljam o njoj, ja skidam kapu.

Petersen: A pereš li ruke, pre nego što dodirneš tu knjigu?

Makarov: Da, i ruke je potrebno oprati.

Petersen: Ti i noge, za svaki slučaj, operi!

Makarov: Ovo je neduhovito i drsko.

Petersen: Je li, pa kakva je to knjiga?

Makarov: Naslov joj je zagonetan…

Petersen: Hi-hi-hi!

Makarov: Ta knjiga se zove MALGIL.

Ova je knjiga takva – da o njoj i treba govoriti uzvišeno. Štaviše, i kad razmišljam o njoj, ja skidam kapu.

(Petersen nestaje.)

Nastavite sa čitanjem… “Slučajevi (17): Makarov i Petersen”

Utovar nedeljom, 26. februar

Dok vi ovo budete čitali, nadam se, ja ću biti u Mokrinu na borbi guskova.

A ako se zateknem, biće i neki izveštaj, sve sa fotkama, kako dolikuje. Kako god bilo, moraću da vam ispričam o predrasudama koje urbani zaštitnici životinja imaju o tim borbama. Reći ću vam samo ovoliko: jedine povrede na tim borbama su povrede ponosa poraženog guska, jer pobednik preuzima jato, a poraženi ide na začelje u novoj funkciji čuvara.

– * –

#onokad pratiš samo petnaest osoba na Ćijukalici, a i među njima nađeš ludake koji prosipaju ideologiju “ja tebe serdare, ti mene vojvodo”. Najgore od svega: misle da su značajni i uticajni.

Dokle više ovi mudroseri!... Momci: Internet ne postoji da bi se na njemu trenirao SEO. Postoje i druge namene sadržaja.

Značajni nisu. Problem je u tome što uticajni jesu.

– * –

U se i u svoje kljuse, dragi moji.

A šta biste vi hteli od svoje okoline? Da čeka na vas? To se neće desiti. Prilagodite se ili crknite gladni.

Pesimista se žali na vetar.
Optimist očekuje da se vetar promeni.
Realist podesi jedra.
William A. Ward

– * –

Dick Turpin (1705 - 1739): pisanje pisma ga je koštalo glavePriča ide ovako: Engleska, tridesete godine osamnaestog veka. Jedan što je bio zatvoren u Jorku zato što je upucao petla lokalnog vlastlina, pa posle nije hteo da plati štetu, piše pismo svom zetu. Ovaj odbija da plati poštarinu za pismo (u ta doba, primaoci su plaćali poštarinu) jer je tvrdio da ne poznaje nikog iz Jorka. Pismo završava u pošti, a službenik pošte, koji je ranije bio učitelj, prepoznaje rukopis svog učenika koji se kasnije odmetnuo i postao najtraženije lice Engleske.

I zbilja, ispadne da je zatvorenik bio Dick Turpin, drumski razbojnik i okoreli konjokradica. To pismo ga je stajalo života: završio je na vešalima.

I ko sad da kaže da pismenost nije opasna stvar?

– * –

Ga Je Primio.U četvrtak uveče, stari drugar upozorava javnost komentarom na fejZbuku:

Fenomenalan komentar na B92 povodom Gvidove iznenadne posete Srbiji – kratko i jasno 😉
“Prvo ga je primio Vuk a onda i Tadić.
(Gvido ime ponosito, 23. februar 2012 21:37)”

Opa, bato!

– * –

Kako to obično biva, upozorenje uvek stiže u poslednji čas.

Mirko! Koliko puta ću da ti govorim! Pomeri se u stranu! Metak ide ka tebi, budalo! Pazi!!!

Malo sam razmislio o tome, pa sam došao do zaključka da to tako mora biti – mislim, poslednji čas, ergo upozorenje. Da nije poslednji čas, ne bi to bilo upozorenje, nego obaveštenje.

– * –

Pa dobro, znam da je mršavije nego inače. Zakrpiću za tri dana, vanrednim utovarom.

Pre sledećeg redovnog susreta 4. marta, imaćemo i jedno vanredno viđenje.

Prijatan ručak želim.