E, moj Šumenko! Šta radiš, grom te spalio dabogda! Pa to su naša deca!
Priča ide ovako: ne mogavši da se upiše na engleski jezik na državnom fakultetu, devojka je upisala privatni fakultet u Novom Sadu. Srećom, roditelji su bili u mogućnosti da plate to. I kada je završila trogodišnje studije, odmah je nastavila sa četvrtom godinom; petu godinu, kao master, nije upisala, jer je primećena nekakva disproporcija između zvanja. Odlučila je da potraži posao u struci; posrećilo se, uspela je.
Posle nekog vremena, ukazala se prilika da sa jednog radnog mesta ode na drugo, solidnije, sigurnije i bolje plaćeno – u jednu srednju školu, na mesto profesora engleskog jezika.
Tu počinju peripetije.
Iako je jasno da iza zvanja diplomiranog filologa – angliste stoji četiri godine studija na fakultetu koji ima akreditaciju koju je dala država, na papiru koji je ekvivalent diplome stoji da je to zvanje stečeno posle jedne godine specijalističkih studija. Zavirujući u tabelu sistematizacije, sekretar škole utvrđuje da zvanje diplomirani filolog – anglista ne postoji u sistematizaciji kadrova i da, shodno tome, ne postoji osnov zaposlenja koje, inače, traži fakultetsku spremu.
Sekretar ulazi u zbornicu za vreme odmora i pred svima, teatralno, optužuje novu profesoricu engleskog za falsifikat, preteći krivičnom prijavom zbog dovođenja u zabludu; pritom dodaje kako niko ne može da bude profesor posle jedne godine studija. Ova – zapanjena, ne zna šta da kaže.
Klupko se odmotalo veoma brzo.
Nastavite sa čitanjem… “Novo zamešateljstvo Ministarstva prosvete”
