Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Da razrešim dilemu: biram obe. A onda vi odlučite. Meni je ova draža od one.
Ona fotka zalaska sunca vas je potaknula, nije da nije. Uz svo razmišljanje onog dana koju od barem petnaest vrlo uspešnih fotki da postavim, očigledno je da sam malčice očijukao sa efektom prvog utiska kod posmatrača, pa sam izabrao najvibrantniju scenu, što je dovelo do uspeha. No, ona fotka je zbilja uspela, nema šta. Ali meni je iz tog špila draža jedna druga fotografija, pa je delim sa vama ovom prilikom.
Danas slušamo najvažniju pojedinu numeru koju su Bitlsi snimili: A Day in a Life je pesma kakvu autori mogu da napišu jednom u životu. Lennon svakako nikad nije napisao išta jače od ovoga.
Šteta što odsekoše kodu na kraju, ali šta da se radi. Nadam se da imate album Sgt Pepper’s Lonely Hearts Club Band: poslušajte ovu pesmu ponovo u kontekstu celog albuma. I tu kodu. Nije to koda samo za pesmu i, uostalom, za taj album. Bila je to koda jednog nevinog vremena kojeg više nema.
Ovaj spot projekta Memory Tapes (što je inače čudni pseudonim jednog umetnika) nastao je kao ektravagantni oblik demonstracije mogućnosti digitalne montaže. No, meni se čini da se tu nešto otelo kontroli. Gledajte pažljivo.
Perfektno.
Dodatno osvetljavanje ne mora da bude statično: obezbedite dovoljno dugu ekspoziciju i šetajte svetlom po objektu snimanja…
U jednom nedavnom izdanju svoje net-emisije “The Grid“, Scott Kelby je naveo cveće kao jednu od pet tema koje nikad, nikad, nikad ne treba držati u portfoliju (ostalo su beskućnici, panjevi, mačići, bilo ko ili bilo šta na železničkoj pruzi). E, pa izvini, Mr Kelby, ali ja sam hteo da se poigram svetlom i cveće mi se baš dobro namestilo. Uostalom, ovo nije portfolio, ovo je eksperiment koji traje godinu dana. 
A usput, moram da se izvadim nekako kod Jasne koja je bila ljuta što sam slikao ono osušeno cveće (a meni se baš učinilo kao dobar fazon). I zato sam namestio vazu sa lalama ispred svetla u predsoblju (gde i inače stoji) i osvetlio prednji plan reflektorkom sa plafona. Fotoaparat uspravno na stalak, daljinski okidač radi udobnosti (jednom postavljen kadar se retko menja) i dam se u posao.
Počinjem da verujem u sinhronicitet: pre dva-tri dana sam hteo da turim nešto od Briana Setzera. Zašto to nisam učinio, nemam pojma – tek, danas mu je 53. rođendan. I zato je prikladno je da osetimo barem malo od pakleno dobre žurke u koju se pretvara svaki njegov koncert poslednjih, uh, preko trideset godina, kad ono Stray Cats krenuše u beli svet.
Pa valjda ne moram da vam govorim da se ovo sluša isključivo glasno.
A ako ikada budete u dilemi oko izbora muzike za neku kućnu žurku sa raznorodnim posetiocima, preporučujem da odaberete muziku The Brian Setzer Orchestra, pristojno jako ozvučenje, epsku količinu nekog iole kvalitetnog piva i odobrenje komšija za solidarnu deobu rizika od otpadanja maltera sa zidova.
Prva verzija filma je čista tehnomanijakalna perverzija koje me se nije dojmila. Međutim, postoji ozbiljna verovatnoća da bi mi se ovako nešto čak i dopalo.
Ne kažem da je sad vernije stvarnom događaju, ali svakako je sada primerenije američkim gledaocima.
Sveži radovi iz atara, uhvaćeni u poslednjem satu sunčanog vremena…
E, pa najzad sam uradio ono što sam se nadao da izvedem još prošlog vikenda, pa mi vreme nije išlo na ruku. Izgledalo je da će nebo biti zanimljivo tokom zalaska Sunca i tako sam odlučio da gonim zanimljivo nebo. Nadao sam se bar jednoj zanimljivoj fotografiji, a ispalo ih je više. No, jedna baš iskače, jer me podseća na naslovnu stranicu jednog izdanja časopisa Digital Camera World iz vremena kad sam bio pretplatnik.
Znate i sami: ova lista je prilično lično obojena. Tako ti je to sa muzikom: subjektivno jeste objektivno samim činom deljenja iskustva slušanja.
Ima jedan muzičar, veoma važan za literaturu rocka i bliskih formi, ime mu je Jack Bruce. Prvi put je privukao pažnju široke javnosti kao basista i dominantni autor u grupi Cream (mada je radio sa mnogim ozbiljnim imenima i pre toga). Kasnije se otisnuo u solo vode, a usput je i pomagao drugima tako što im je poklanjao neke važne pesme. Godina 1969. će ostati upamćena po njegovom prvom solo albumu “Songs for a Tailor“, a sa tog albuma dve pesme su postale ključne u repertorarima drugih grupa. Jedno je slavna verzija numere “Theme for Imaginary Western” koju je snimila američka grupa Mountain. A druga numera je obeležila grupu Colosseum, čija izvedba “Rope Ladder to the Moon” je jedan od najblistavijih momenata progresivnog rocka uopšte.
Istina, verzija koju ovde čujete je iz 1994. godine, kada se Colosseum okupio zarad nekoliko koncerata. Ovaj početak sam čuo hiljadu puta i svaki put sam se naježio.
Glasnije!
Na današnji dan pre 182 godine rođen je čovek čije ideje u primenjenoj fotografiji su dovele do ubrzanog razvoja tehnika snimanja pokreta. U to ime, Google je spravio animirani doodle koji nas podseća na najznačajniji rad tog majstora.
Eadweard Muybridge je rođen u Engleskoj 9. aprila 1830. godine, a kapitalno znanje i slavu je stekao boraveći i radeći kao fotograf u Sjedinjenim Državama. Na netu ćete već pronaći dovoljno biografskih podataka, od onog da je fotografisao američku vojsku dok uspostavlja suverenitet SAD na upravo kupljenoj Aljasci do onog kad je oslobođen nakon ubistva ljubavnika svoje žene.
Najpre je naišao na neki organski oblik, onda je nešto skočilo na njega, a posle…
Posle znamo sve, ili skoro sve…