Za potrebe ove priÄe Jen Von HasankkÃ¥t de fon d’Addarioriönshaftenson je preživeo smak sveta zakazan za tamo-neki decembar 2012. godine.
ÄuraÄ‘ TalaÅ¡ević, koordinator programa za zaÅ¡titu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala, pokuÅ¡avao je da smiri situaciju.
– Dobro, ljudi, dobro! Smirite se. Dajte da se organizujemo!
Malo ko je sluÅ¡ao. Autoritet ÄurÄ‘a TalaÅ¡evića niko nije dovodio u pitanje. Do sada. Ni sada se niko nije eksplicitno pobunio, ali vreme koje mu je trebalo da bi ostala Å¡estorica obratili pažnju na njegovu priÄu je iz dana u dan postajalo sve duže.
– Ljudi, svima nama je jasno da hladnoća stalno ulazi. – Znao je da ovo i promrzli vrapci znaju, ali nekako je morao da napravi uvod u priÄu. – Ove daske koje smo nekako priÄvrstili za prozorske otvore nisu dovoljne da zadrže mraz.
– PriÄvrsti ih ti bolje, ako znaÅ¡!
ÄuraÄ‘ je znao da će neko uleteti sa ovim ili sliÄnim izgovorom, ali da ne bi pravio incident namerno se okrenuo pomenutim daskama, praveći se da ne zna ko je autor gornje zajedljive upadice. Prostorija u kojoj su provodili prethodne dane (bolje reći noći, jer su danju uglavnom bili u potrazi za hranom, ogrevom i joÅ¡ nekim preživelima; nebitan je redosled) bila je nevelika, a i dimenzije joj nisu bile jasno definisane; u stvari, niko nije želeo da se upuÅ¡ta u istraživanje daljih delova prostorije, jer su bile odveć mraÄne da bi ih i zimsko dnevno svetlo osvetlilo (noćom su izvore svetla koristili za ogrev).
– Dogovor je da svi preko dana donesemo Å¡to naÄ‘em za ogrev i Å¡to naÄ‘emo za jelo. Ogreva slabo ima i to brzo potroÅ¡imo za grejanje i dok pripremamo hranu.
– Tako je! – složio se Jen Von HasankkÃ¥t de fon d’Addarioriönshaftenson, koji je prvi smogao hrabrosti da se javi od svih ostalih sagovornika/sluÅ¡alaca.
– Sreća je da su ovi dani hladni, pa se hrana ne kvari brzo i možemo je u vrećicama držati na Å¡triku. Ali problem sa grejanjem kad nestane ogreva i dalje postoji.
– To jeste. – nastavio je Jen. – Evo, baÅ¡ smo sada raspravljali o naÄinima kako da se zgrejemo u ovoj prostoriji. Ovo spavanje uz bliski fiziÄki kontakt mnogima od nas ne prija.
– Ma nemoj!?
– ÄŒekajte! Stanite! – ÄuraÄ‘ je osetio da situacija odmiÄe kontroli.
– Da. Svi smo mi povećali svoje pragove tolerancija. Kriza je, je l’ te? Ali je isto tako Äinjenica da meÄ‘u nama nema ženskih osoba, pa je sve viÅ¡e onih koji sumnjaju u Äasnost namera onih drugih u tom bliskom kontaktu.
– Da, ali baÅ¡ to odsustvo ženskih osoba nam je, pored psihiÄkog mira u ovoj naÅ¡oj maloj zajednici, dalo i slobodu da se grejemo na “izduvne gasove”.
– Tako je!
– Ljudi! – zavapi ÄuraÄ‘. – Ljudi, smirite se!
– Al’ oni sve manje greju. Zbog nedostatka hrane, pa digestivni trakt…
– Ne. Nije zbog toga. Problem je u tome Å¡to neki od nas ovde zabuÅ¡avaju i ne ispuÅ¡taju gasove.
– Ma nemoj!?
– Zato predlažem da svi mi ovde odmah sada prebrojimo gasove.
– Dajte, ljudi, zadržite malo dostojanstva! – uzviknu ÄuraÄ‘.
– Ne. Ima da prebrojimo gasove, jer to je osnova naÅ¡e zajednice. A da bismo bili sigurno da nije problem u hrani, donećemo i vreće.
– Idem ja! – uzviknu Jen Von HasankkÃ¥t de fon d’Addarioriönshaftenson i uputi se ka izlazu pre bilo Äije reakcije.
– Sad ćemo lepo prebrojati gasove i odmah saznati da li nedostaje neka vreća.
ÄuraÄ‘ TalaÅ¡ević je nemoćno seo na pod.