Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ekstravaganca sa metlom: čovek misli ozbiljno kao da mu je o glavu…
E, a nije da ne liči izdaleka…
Dužu verziju ove akrobacije možete videti na matičnom sajtu Roberta Jamesa Webbera. I to opet uz Toma Waitsa u pozadini… Ja sad više ne mogu da zamislim drugačiji nastup: Waits pasuje idealno.
Može da se desi da vam se ne dopada. Ne može da se desi da osporite savršenstvo.
Stara tema, nova izvedba.
Računam da sam dužan: valja mi da ispitam priliku sa nekim motivima koje sam iskušavao ranije. Utvrđujem da je to ponekad znatno lakše, recimo kad je reč o svetlu; a ponekad je prilično teže, i to posebno kad je reč o kompoziciji sitnih predmeta. Pade mi na um (pademianum, što bi govorili neki stari sezamovci) da probam sa motivom pogleda kroz cvikere. Nije mi se dalo da pravim neko posebno uređenje motiva, jer sam bio umoran k’o pas; hajde samo da iskušam šta se može, pomislih. Napravio sam malu sesiju za probu, a svako saznanje smatram korisnim. Ispade ovako.
Naslov je, dakako, parafraza: “Heart of the Sunrise” je poslednja i možda ključna numera na fenomenalnom albumu Fragile (1971) grupe Yes. Taj album, u paru sa sledećim Close to the Edge (1972), beše dah onoga što čistunci smatraju vrhom kreacije velikog benda u zlatnom sastavu Andeson–Howe–Squire–Bruford–Wakeman.
Verzija koju vam plasiram je nešto posebno. Više reči posle slušanja.
Danas zeleno, sutra crveno, prekosutra, je li, žuto.
Moraću da opet pogledam “Varljivo leto ’68”, nisam odavno. Imam DVD sa kioska negde u onoj gužvi…
Opet omot za bombonjeru? Nisam mogao da odolim…
Pokušavao sam nešto sa polumesecom, pride nešto sa noćnim scenama na ulici i dok sam se vraćao u kuću, uočio da oko vitražice na staklu ulaznih vrata postoji “prirodna” vinjeta. Nisam odoleo, nego sam štriknuo par komada. Ispade zanimljivo, pogledajte:
Danas slušamo jednu prelepu obradu: pesma “Dream a Little Dream of Me” potiče iz vremena kad se pesme nisu baš tako lako parkirale uz neko ime. Lutala je ta pesma celih 37 godina dok nije dospela u glas “Mame” Cass Elliot.
Da, znam da je mnogo verzija ove pesme. Za mene, Ella Fitzgerald je kraljica kojoj ova pesma zaista pripada (i mislim da joj nikada niko nije oduzeo taj primat), ali… Ali, Mama Cass je otpevala ovu pesmu kao nešto posebno, kao nešto toliko krhko da imate utisak kako će se polomiti ako li samo pokušate da dotaknete.
I zato ne dotičite. Poslušajte ponovo.
Pogledajte šta živ čovek ume da napravi u Photoshopu…
Predlažem strpljenje. Ako vam glasna zvučna podloga smeta, utišajte do kraja, nećete ništa propustiti.
Zaboravih jednu reportersku. Taman se namestila kako treba za ovo veče…
U subotu uveče, zapravo, beše i veselo i intenzivno – u dobrom društvu provod nikad nije loš. A između klope u Radničkom domu i točenog crnog u Maxu, prošli smo kroz dvorište Kurije, gde je nastupao Neša Galija. Iskoristio sam prigodu da slikam po kilavom svetlu ne bih li skontao šta mogu da dobijem u takvim uslovima. I evo jedne od uhvaćenih fotki.
Ove nedelje ćemo slušati neke uspešne pevačice svetske scene. Za danas biram jednu od retkih produkcija namenjenih MTV tržištu koje su mi ostale u dobroj uspomeni: pesmu “Sleeping Satellite” i danas volim ne manje nego u vreme kad sam je zavoleo.
Čudo jedno taj MTV. Pade mi nešto na um…
Sećate li se jet-man projekta? To je onaj ludi Francuz koji je ostvario svoj životni san da poleti nebom na krilima koja će biti motorizovana i aktivna na njegovim leđima.
E, pa stigao je čovek i korak dalje. Pogledajte ovo i verujte svojim očima.
Ko zna u kakvoj kombinaciji adrenalina, endorfina i ostalih telesnih bombi živi taj čovek. Deluje mi veoma zadovoljno.