Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Van Morrison, najveći prdonja moderne muzike, velemajstor, čudak, ludak, ekscentrik, umetnik, počasni doktor, blesavi mačor, cepidlaka, radnik, paćenik i smerni pohodnik nekih čudnih puteljaka muzičke literature, upravo je danas objavio album po imenu Born to Sing: No Plan B. Album je remek-delo kakvo Van the Man nije uspeo da sastavi, a kamoli objavi odavno, recimo negde od albuma Days Like This (1995).
Slušamo naslovnu numeru.
Manje-više, nalik Rusiji, ali na španskom. I obaška idu golišavi ulicom u januaru.
Paj’ sad:
Da li je sve baš tako, pitam ose mi. Da li je baš sve rečeno, pitaju se iskusni.
Nije bilo izvodljivo da prođem tuda, a da ne zabeležim to što sam video.
Da vas pitam nešto: kada ste poslednji put upotrebili telefonsku govornicu? Ako se dobro sećam, u mom slučaju to beše tokom jednog puta u proleće 2007. godine, kad sam se javio kući sa grčke obale. Prosto, tad nisam imao postpaid telefon, pa samim tim ni roaming, a ne bih se ni izlagao velikom trošku – sa karticom vrednosti pet evra, imao sam fore za dva čestita razgovora.
Šetajući širim krugom oko centra Sombora, zatekao sam sliku jedne polurazbijene telefonske govornice. Posebno me se dojmila slušalica…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (184): 1. oktobar 2012.”
Danas je 53. rođendan jednog od najpopularnijih scenskih umetnika koje je Afrika ikada izrodila: Youssou N’Dour je rodom iz Senegala, a posrećilo mu se to da postane poznat i van Francuske, u kojoj je tržište zapadnoafričke muzike veoma aktivno već pedeset godina. Pre nego što napišem reč o tom sjajnom muzičaru, puštam vam najveći hit, koji je otpevao u društvu zanosne Neneh Cherry. Uživanje za uho i oko:
…A odmah zatim glumačka metoda. Što bi rekli, važno je da se identifikuješ sa likom kojeg glumiš. Mnog iveliki glumci su bili sledbenici metode. Ovaj glumac, sudeći po veličanstvenosti rezultata, ima vrlo eksplicitan pogled na tu problematiku.
Što ti je uživljavanje u ulogu. Reditelj je baš mogao malo i da ga olabavi, ali ajd’ sad, onda ne bi bilo ovako zanimljivo.
Hajde da završim ovu furioznu septembarsku etapu jednom prostom slikom. Naravno: autoportret sa uličnom svetiljkom…
Hodao sam tako ulicama Sombora i tražio zanimljive motive. U jednom času sam primetio da hodam iza svoje senke. Poželeo sam da zabeležim to i tako sam došao do autoportreta, ako je dozvoljeno da se ovakva kompozicija nazove tako…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (183): 30. septembar 2012.”