Dobar deo dana smo proveli napolju, kao što je i red dok traje miholjsko leto. Malo sam odocnio da slikam onako kako sam zamislio, ali mi je kasnije palo na pamet da bih mogao da se poigram nekim scenama u jakom kontrastu koje mi daju visoko sunce i oštro svetlo. Uto sam primetio da su na spomenik palim borcima stavili vence, pa sam se setio da je to dan kada su Rusi 1944. godine ušli u Kikindu jedva pola dana nakon što su Nemci pobegli, što ovdašnji borci predstavljaju kao svoje dostignuće i nazivaju to Danom oslobođenja.
Spomenik palim borcima je devastiran proteklih dvadesetak godina, što je šteta, jer bez obzira na ideološko obeležje koje nosi, imao je izrazitu modernističku crtu i mogao je da prođe i kao spomenik ma kojoj apstraktnoj tezi. Ovog puta izvlačim samo detalj.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (189): 6. oktobar 2012.”
Živimo u društvu koje je natopljeno agresijom. Ministri najavljuju odlučne borbe, tužioci iznose dokaze u medijima, razne grupe oštro reaguju. Stvorena je atmosfera u kojoj je brzina reagovanja mnogo važnija od promišljanja nad rečima, do te mere da se promišljene reči diskvalifikuju nedovoljnom brzinom pojavljivanja. Kao da je mišljenje na bilo koju temu nešto što iz čoveka izbija spontano, trenutno. Nije tako, naravno. Posebno ne kada mišljenje treba imati o nečemu što je toliko besmisleno da čoveka izbacuje iz ravnoteže.