Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Jeste li bili na koncertu Calexica? Nikada dosta, a?
Sigurno se pitate da li su ovi ljudi totalno odlepili i kada će da prestanu da dave sa ovom grupom? S obzirom na to da mi se celi dan vrti audio snimak koncerta u Beogradu i da mi nije ni malo dosadno, potrajaće. 
No, danas nećemo o koncertu. Dobro, pomenućemo posredno grupu, malo…
Koja je prava mera za odmor? Lipsaću radeći pre nego što otkrijem odgovor na to pitanje.
Ne, nisam ja gadljiv na letovanja i razne oblike tzv. godišnjeg odmora. Samo ne verujem u onaj sindikalni princip dotičnog godišnjeg odmora za sve pare i po svaku cenu. Otići nekud, raditi nešto, biti neko vreme nezavisan od nečeg što predstavlja svakodnevni teret, to je sasvim u redu dok god se ne pretvori u nekakvu svoju kontru.
Prethodna tri leta, Jasna i ja smo lutali po Srbiji. Lutaćemo opet, šta ja znam kad. Sad smo to zamenili pohođenjem nekih zanimljivih rock koncerata, par vikenada po nekim vinarijama i gluvarenjem po sajberprostoru. Nije nam se dalo da ponovimo neke šablone putovanja jer smo se možda malčice i premorili od njih.
A nije da nije, pride se krijemo od nekih dobrih ljudi koji nam toliko intenzivno žele dobro da uopšte ne primećuju da je ćutanje zlato. Zapravo, to je to: veliki odmor je kad mogu da ćutim, ne moram nikog da slušam i, obaška, ne pišem ništa barem nedelju dana. Elem, odmaranje je i mentalni proces.
I šta sad, pedalj do kraja sezone putovanja? Možda neke kraće foto-ture? Pa to uopšte ne bi bio nemoguće. Sanjam neki salaš usred atara, poput onog koji sam fotografisao iz balona prošle godine… Mesto na kome nema ni struje ni telefona ni komšiluka, ali zato postoji podrum sa buretom.
U izvidnicu krećemo već danas. Preko Dunava na zapad, da nađemo onaj savinjon.
Čovek je sebi zacrtao postizanje velike brzine… Biciklom. To je izgledalo ovako.
Čini mi se da su ljubitelji biciklova veći fanatici od moto-bajkera.
Došlo na red: pozabavio sam se projektom “Svi putevi vode u Kikindu”. Ne, nisam toliki gubitnik da mislim da je Kikinda najbolje mesto za život, nego pomažem u sprdnji. Evo, pogledajte jedan uzorak (a ima ih još; skupljam ih):
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-41): 10. avgust 2013.”
Na današnji dan navršava se pet godina od smrti velikana southern soul muzike, Isaaca Hayesa (1942-2008).
Čime započeti retrospektivu tako velikog opusa jednog od najznačajnijih stvaralaca moderne”crne” muzike u poslednjoj trećini prošlog veka? Možda pesmom u kojoj je sažeo nekoliko muzičkih pravaca u kojima je stvarao (soul, jazz, funk, fusion), za šta mu je trebalo nešto više od 17 minuta – ovu verziju “Ain’t No Sunshine” izveo je 20. avgusta 1972. godine (na svoj 30. rođendan) na muzičkom festivalu Wattstax pred oko 112 hiljada posetilaca.
Šta bi bilo kad bi auto imao interfejs ka Cevki?… Naravno: CarTube.
A tek što bi bilo dobro da toga ima po autobusima, trolejbusima, tramvajima i ostalim oblicima gradskog prevoza, ko ima.
Priprema za sledeći koncert…
Polumrak, ugodno društvo, pogled ka nekom zidu, tema koja uvek pasuje (makar za tapet na ikonostasu Windowsa), izazov rada sa malo svetla i – šta reći, a ne slagati…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-40): 9. avgust 2013.”
Luka Bursać, 10 godina°
Bio jednom jedan car. Taj car je jako voleo sebe, a nikog drugog. Jednog dana je od slugu zatražio da mu naprave mašinu koja će da učini da on poleti.
Sluge su se svaki dan trudile, ali nisu uspevale. Jednog dana se jedno dete setilo kako mogu da naprave mašinu. U početku su mu se svi smejali, ali su kasnije počeli da shvataju. I uspeli su da naprave mašinu za letenje. Ali je nisu hteli dati caru zato što je car mislio samo na sebe. Napravili su mnogo takvih mašina i odleteli kod drugog cara koji nije mislio samo na sebe.
A stari car više nije bio car, nego običan čovek.
KRAJ
________
° Pažljivi čitalac koji se sa Suštinom pasijansa druži od početka svakako može da se seti Luke, koji je imao samo pet godina kad je svom kumu Grbi začepio usta u raspravi replikom “Ja hoću da vidim svet, a ti mi ne daš!”
Bio sam na koncertu Calexica. I ponovo ću ići kada god mi se ukaže prilika.
