Month: December 2013

Jedna na dan (3-170): 17. decembar 2013.

Što bi ono rekao lik Mije Aleksića u filmu “Svi bokseri idu u raj”: “Sipaj još jednu. Da se izjednačim.” Kafanskoj filozofiji uvek treba verovati.

Pravo da vam kažem, nije mi prijatno kad moram da se provlačim kroz planove. No, ima jedna začkoljica: kada sam birao fotku 3-169, hteo sam da stavim jednu fotku sa još jačim kontrastom i još banalnijom temom, ali sam u poslednji čas odlučio da to bude onaj snimak ulice. Sad ispravljam stvar – evo te fotografije.

Jedna na dan (3-170), 17. decembar 2013: Od mudrosera do umetnika tanka je linija

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-170): 17. decembar 2013.”

Od jednog genija drugom

Reč “genije” je jedan od devalviranih pojmova modernog doba. U svetu informacija za koji Komšija baš juče reče “Све може да се нађе на мрежи, осим двапут”, teško je pronaći nekog ko je vanserijskog kapaciteta, istinski posvećen nekoj ideji i, najvažnije od svega, potpuno imun na uticaj okoline, čak do mere da zbog svog načina bude žigosan kao otpadnik. A ako i uspe u tome, veliko je pitanje šta će od svega biti, jer mister Dolar danas rešava sva pitanja. Neko poput Tesle se nikad više neće pojaviti – ne zato što neće više biti takvih ljudi, nego zato što će ih pojesti mrak kapitala pre nego što prokljuve.

Proboj u umetnosti ostaje kao jedina šansa za posebne.

Da ozvučim tu sliku, pa da vam dam primer dvojice genija koji su se sreli u tek u prostoru totalne umetnosti.

Nastavite sa čitanjem… “Od jednog genija drugom”

Zabranjeno stajat’ ‘nako…

Zapravo, nije zabranjeno, nego dekadentni zapadni svet nema pametnija posla nego da napravi infrastrukturu zabave za pešake koji čekaju da im se upali zeleno na semaforu. Pazi sad.

Pitanje koje, ako vam nekim nesrećnim slučajem padne na pamet, nećete moći da isterate iz glave:

Nastavite sa čitanjem… “Zabranjeno stajat’ ‘nako…”

Jedna na dan (3-169): 16. decembar 2013.

Ne znam kako će ovo ispasti, ali učinio sam kako sam učinio i sad nema natrag. Makar mi je savest mirna, jer neću lagati.

O čemu ja to? Da prostite, o niskoj pobudi koja je temelj današnjeg rada.

Dakako, reč je o eksperimentu na granici pristojnosti. Objasniću vam kada vidite sliku.

Jedna na dan (3-169), 16. decembar 2013: Umetnost ne zna za granice. Ni za skrupule.

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-169): 16. decembar 2013.”

Pozovi me

“U mojoj porodici muzika je bila važan deo života, pa tako i mog odrastanja. Otac mi je bio profesor engleskog jezika, svirao je gitaru, a majka je bila pevačica. Otac je mnogo pio i zlostavljao nas. Imala sam sedamnaest godina kada je prvo ubio majku, a onda izvršio samoubistvo. Mene i sestru odgojili su rođaci.”

Gadan način da se započne život. Freezing

Prinuđena da se snalazi i brine o mlađoj sestri, Shelby Lynne je počela da radi ono što najbolje zna: da peva. Minorni lokalni uspesi, naklonost kritike koja je o njoj pisala kao “obećavajućoj” i titula najbolje nove pevačice koju joj je dodelio ACM nisu joj mnogo pomogli. Na par u to vreme snimljenih albuma pokazivala je samo žanrovsko lutanje. Narednih nekoliko godina ništa nije snimala.

Početkom 2000. godine, baš u vreme kada smo se najzad upoznali, Shelby je objavila album I Am Shelby Lynne. I iako plavuše i ja nikako ne pašemo zajedno, ova se nekako primila. Be right back Album je bio sinergija njenih prethodnih pokušaja, šetnja po različitim muzičkim pejzažima, pametna mešavina klasičnih muzičkih idioma: bluza, jazza, rocka, soula & countrya. Nije izostala ni Grammy nagrada za najboljeg novog izvođača. Naredni albumi samo su potvrdili da se radi o izuzetnoj pevačici & autorki sjajnih pesama čija će zvezda, nesumnjivo, dugo da sija.

Pre nekoliko dana pojavio se novi EP sa pet novih pesama pod nazivom Thanks (2013), snimljen u njenom kućnom studiju. Pesma koja ga otvara zove se “Call Me Up” i na pravi način dočarava atmosferu na snimanju: opušteno, svedeno na minimalnu pratnju instrumenata i fantastično pevanje. Energija pršti na sve strane!

Šta se više od toga može poželeti u ove hladne dane!

Једна од пре, и једна од летос

Од свих фотографских техника, најбоље нам је ишла општа емпиријска метода сналажења. Грунфу смо дигли споменик, онако успут и неприметно.

Теорија вели да за макро фотографију треба имати макро објектив. Ако нема то, онда мех који би се уметао између тела и објектива, па онда објектив може поприлично да се одмакне, при чему се онда поље оштрине примакне. Ако нема меха, убацују се прстенови – навој на оба краја, па се прстен завије у тело, а објектив у њега.

А кад нема ни тога? Па, оно, објектив је комад метала са стаклима, стакло је мање више симетрично, али не лежи симетрично унутар метала, ближе је телу него предњем крају. Ако би се држао обратно, предњи крај уз тело а стражњи крај напред…

И ето фотке. Улагање у опрему, нула. Коштала је квадрат негатива и један папир, као и свака друга фотка… Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре, и једна од летос”