Month: June 2014

Plakaću na kiši

Gerry Goffin (11.02.1939. – 19.06.2014.)

I’ll never let you see
The way my broken heart is hurting me
I’ve got my pride and I know how to hide
All the sorrow and pain
I’ll do my crying in the rain

Čitaoci koji redovno prate ovu rubriku sigurno su primetili da nekada uopšte ne razmatram tekstove pesma. U današnjoj muzičkoj hiperprodukciji, tekst najčešće služi da pevač ima šta da peva. Još gora varijanta je kada se tekstopisac trudi da bude pametan, a najgore je kada pametuje o temi onako kako bi to Mali Perica uradio. To je najbolji način da se upropasti i muzički dobra pesma.

Ali kada se sklopi dobar tekst koji može da živi i sam za sebe i upari sa odgovarajućom muzikom, dobiju se antologijske pesme.

Mnogi od velikih muzičara su i sjajni tekstopisci koji znaju da ispričaju jasnu priču od početka do kraja. S druge strane, postoji i jedan uzan krug tekstopisaca koji koji se smatraju neformalnim članovima grupa ili desnom rukom pojedinih autora (Keith Reed za Procol Harum, Peter Sinfield za King Crimson, Bernie Taupin za Eltona Johna, samo su neki od najpoznatijih). I nikada nisam imao utisak da su hendikepirani time ili bili manje uvažavani zato što ih publika nije smatrala “pravim” pesnicima.

Nastavite sa čitanjem… “Plakaću na kiši”

Kako, zapravo, treba da sečete tortu

Krustulotomija (lat.) – naučni metod u sečenju torte

Toliko se značajnih stvari dešavalo oko nas u poslednje vremeda smo totalno zapostavili negovanje beskorisnih znanja. Izvinjavamo se na tome i brže-bolje se prestrojavamo u pokušaju da što pre nadoknadimo taj propust.

Ovog puta, bavimo se naučnom metodologijom sečenja torte na način koji će sprečiti da se pretekli deo torte osuši do sutra. Pazi sad.

A mislili ste da sve znate, zar ne? Eeeee….

Svaki put kada se rastajemo…

There’s no love song finer, but how strange the change from major to
minor

Gadne su te promene iz dura u mol… Veliki majstor džeza, Cole Porter, znao je vrlo dobro za rastanke kada je komponovao ovu stvar – u dobu u kome je živeo nije smeo otvoreno da iskazuje svoje homoseksualno opredeljenje. Iako je bio oženjen, bio je to brak iz računa gde je njegovoj želi Lindi bio omogućen raskošan život i putovanja, dok je Porteru pružao preko potreban paravan. Eh, izeš putovanje kada moraš da se rastaneš s osobom koju voliš, čak i uz ovako divnu pesmu…

Možda zato nije ni čudo da je ova verzija pesme, u izvođenju Annie Lennox, upotrebljena u sjajnoj adaptaciji Šekspirovog “Edvarda Drugog”, u sceni gde se kralj oprašta od svog ljubavnika.

Ne mora jedan po jedan, nego 10.000 odjednom

Kako ste se i sami više puta do sada uverili, Internet je mesto na kome razne zamlate rade razne stvari, pokazujući svetu rezultate svog viška vremena i, uopšte, hvaleći se kako tim viškom vremena uopšte raspolažu. Posebnu pažnju nam privlače ludorije i beskorisni proizvodi uma koji dokazuju genijalnost autora. Poput ovog: prvih pet minuta deset hiljada filmova – sve sa zumiranjem željenog segmenta!

Nastavite sa čitanjem… “Ne mora jedan po jedan, nego 10.000 odjednom”

Fudbalska

Za razliku od većine muške populacije, nisam pasionirani gledalac utakmica. Jedini izuzetak je kada igraju Brazilci – to ne propuštam. Kod njih se još uvek očuvao duh igre pa, ma koliko se treneri trudili da tim igra kao precizna mašina, uvek im se omakne po neki brilijantan potez s loptom. Onaj o kome se ne razmišlja u sklopu taktike, već se desi sam od sebe.

Strast svih Južnoamerikanaca za fudbalom teško je opisati, a kada se Svetsko prvenstvo organizuje u Brazilu, to nije samo sportsko takmičenje već beskonačna žurka.

Nastavite sa čitanjem… “Fudbalska”

Petar Luković pod plaštom Superhika

Pratiti akademski život zemlje Srbije mučan je i tegoban posao kojim se zapravo retko ko ozbiljno i bavi.

Većina se ljudi o događajima od javnog značaja obaveštava iz nekog od medija: dnevnih listova Politika (državnog po definiciji), Danas (pseudo-nezavisnih novina), Večernje Novosti (nacionalističkog glasila), Blic (novinarstvo iz nehata) ili ostalog dnevnog smeća; nedeljnika Vreme (izgubljenog u vremenu i prostoru) i njemusličnih; televizija nacionalnih frekvencija RTS (državnog po definiciji), Pink (degutantnog po sadržaju), Prva (udavljene u reklamama), B92 (karikaturalni brak senzacionalizma i istraživačkog novinarstva). U poslednje vreme na scenu su stupili i internet portali: Peščanik (zatvorena grupa ophrvana sujetama), Istinomer (bezlični skup usmeren ka nezaboravu), forumi na svakakve teme i sve tako redom, kojima Facebook i Twitter služe kao besplatna reklama, a broj sviđanja kao mera uspeha. Svaki od nabrojanih medija ima svoje čitaoce koji se uglavnom drže svojih mesta obaveštavanja, pa iako je moguće praviti i grupe medija (recimo Novosti, Pink i verujem.org), to je posao koji valja prepustiti nekim novim, nadam se korektnim, doktoratima psihologije. Zajedničko svim pobrojanim (i velike većine u itakodalje ostavljenim) medijima je posrnulost u sebičnost, nezainteresovanost za profesionalizam, za opšti boljitak, za istinu, za pravdu. Moje je da ovde i na svom primeru ispričam sic transit gloria e-novinae, to jest kako mi se čini da se to desilo Peri Lukoviću.

Nastavite sa čitanjem… “Petar Luković pod plaštom Superhika”