Ne volim ljude koji komplikuju život. To su uglavnom oni koji su na večitom ego tripu, pa mi je potrebno mnogo strpljenja & volje da bih se dobro osećao u njihovom društvu. Najčešće ništa ne pomaže jer nisam od onih koji vole da budu “publika”. A ne umem da držim jezik za zubima…
Što sam ih više posmatrao, bio sam sve ubeđeniji da iza njihove “genijalnosti”, koja se stalno i napadno demonstrira kroz neprekidno izmišljanje “rupe na saksiji”, stoji nesigurnost i sumnja u sopstvenu vrednost.
Neka se oni bave sobom, a ja ću da nastavim živim u “jednostavnosti”. Čini mi se da je zdravije.
Roddy Frame je muzičar sa kojim se često družim dobre tri decenije i malo toga bih imao da mu zamerim. Na neki način zajedno smo sazrevali, a ono što je nekada radio sa svojom grupom Aztec Camera me je oduševljavalo. Magija njegovog stvaralaštva bila je u jednostavnosti. Bilo da grupa žestoko praši ili me po koja balada miluje, činilo mi se da je sve na svom mestu – jasno i bez nepotrebnih komplikacija.
Početkom proteklog leta sam se dočepao Frameovog novog albuma Seven Dials (2014). Njegov urođeni dar da piše raskošne pesme i dalje je prisutan. Teme su svakodnevne, a komentari saopšteni lako razumljivim jezikom. U njegovim tekstovima nema poigravanja sa stilskim figurama kako bi reči dobile više na težini. Sve to je zapakovano u svedeni akustični zvuk koji nije napadan, a začinjen je sa mnogo detalja koji se otkrivaju stalnim slušanjem.
“Postcard” je priča o čežnji. Ženska polovina je otišla u San Francisco, “da razmisli i pronađe sebe”, a usamljeni muški primerak pati i priželjkuje da dobije razglednicu, po mogućstvu sa ljubavnom porukom.
Kako se završilo, nikada nećemo saznati.
Stara priča se ponavlja. Ako hoćeš komplikacije u životu – oženi se. 
