Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ovo je verovatno najgluplji naslov u istoriji Suštine Pasijansa. Ma neka i jeste, samo dok je bar… a jeste sigurno… tačan!
Čudna je despotija ova naša zemlja, ili čija li je već. Pre svega, moramo priznati da je uspešna, mislim despotija. A kako i ne bi, kad ima(mo, ju, kako vam drago) sasvim odličnog despota i sasvim neuspešne dspote. I šta ću im ja sad? Baš ništa. Nego… sviraj, mali.
Nastavite sa čitanjem… “432 hiljade kilometara kvadratnih deonica na sat koridora godišnje”
A sada nešto potpuno neočekivano
Osnovna osobina svih političkih ideologija jeste nezainteresovanost za stvarne potrebe čoveka. Bilo da govorimo o komunizmu ili kapitalizmu, kao ekstremnim polovima među kojima osciluju sve moguće političke ideje, ljudske potrebe se ili bacaju u blato ili dižu u nebesa. U stvarnosti, sedamdesete godine prošlog veka jesu dokaz sposobnosti čoveka da zadovoljno živi u uravnoteženom društvu.
Kako je došlo do toga da nam se sedamdesete dese, danas je predmet teorija zavere. Kažu da su te godine izmišljotina Trulog Zapada koji je želeo državom blagostanja, uzbudljivom muzikom, farmerkama, Starkama i ostalim Barbikama da logički upropasti uniformisanu državu sa one strane Gvozdene Zavese. Šta god da je razlog, neverovatna kreativna muzička eksplozija koja je tada protresla planetu i ostavila istoričarima muzike dovoljno posla za vekove rada pokazala je da sposobnostima slobodnog Homo Sapiensa nema kraja.
E, sada je, pre nastavka priče, vreme da odvrnemo zvučnike:
Život u zgradama ponekad zna da bude naporan. Komšija, koji stanuje iznad mene, izvodi neke radove u stanu pa mi je slušanje muzike nemoguće. Dok se on zabavljao hoblovanjem parketa, mislio sam da će da mi propadne kroz plafon sa sve mašinom. Beton zna neprijatno da vibrira, baš kao i moji živci.
Srećom, nije propao.
Da bih se nekako zaštitio od neprijatnog osećaja, nabio sam sluške na uši i pojačao se do daske. Pustio sam neke kandidate koji treba da se ovde pojave i zavaravam sebe da mogu da se skoncentrišem oko dešifrovanja teksta pesama, pa da se bacim na pisanje. Ništa od toga, vibriram zajedno sa stvarima u sobi.
Imala majka dva sina. Jedan bio pametan, a drugi urednik na blogu.
Pazi ovako: ako ti ne razumeš kako funkcioniše svet, to ne znači da smeš druge da nazivaš neodgovornim, pa i grđim imenima. Stvar je prosta ako shvatiš. Dok ne shvatiš, bolje ćuti. Ćuti i gledaj pažljivo.
Dakle, problem u zdravstvu će se rešiti, naprasno, renoviranjem klozeta po bolnicama. Dva miliona zaostalih rešenja sudskih predmeta će biti razrešeno, takođe naprasno, tako što će sudije od 1. januara nositi toge na sebi. Sportske rezultate u domenu fudbala ćemo naknadno postići gradnjom nacionalnog stadiona, a atletičari neka se i dalje snalaze kako znaju i umeju. Problem kvaliteta informisanja će biti rešen obećanim ukidanjem TV pretplate i uvođenjem prećutane takse na javni servis.
I nemoj da ne bi platio.
Školstvo će i dalje biti uređivano po uputima belosvetske bankarske bagre, po kojoj će oni koji zaista vrede biti pokupljeni čim prokljuve na nekoj matematičkoj olimpijadi ili sajmu inovacija; ostali ima da se pretvore u potrošačko krdo bez sposobnosti kritičkog rsazmišljanja. Važno je samo da ostanemo prijatelji sa Rusima, Nemcima, Tauluancima, Burkinofažanima i inima, a da pritom nikako ne narušimo osetljivu ravnotežu koja će uspeti da održi naš implicitni embargo na prijem u UNESCO onog dela teritorije koji sebe već deceniju i po smatra odvojenim od Srbije. I važno, ama najvažnije od svega: treba sprečiti gradnju one tri vetrenjače kod Kule, jer je od ključnog značaja da sprečimo da onaj tamo ne zaradi ni dinara više od nekog socijalnog slučaja nego da neko najzad napravi prvi park vetrogeneratora u Srbiji, pa makar to bilo i 9 MW, što je dovoljno za jedva 700-800 kuća.
Nastavite sa čitanjem… “(Zamalo pa) Utovar nedeljom, 18. oktobar”
Veliki muzičar u neuobičajenom izdanju… No, prvo da voz krene.
Uvek sam se pitao šta bi se sa autorom dešavalo da nije napisao ONU pesmu.
Garya Brookera prijatelji poznaju kao mirnog čoveka, a publika kao lidera grupe Procol Harum. Zaljubljenici dobro znaju da se u njihov opus treba dobro udubiti – nije slučajno to što im se albumi smatraju antologijskim. Zabrljali su tek malo, na samom kraju. Tako im i treba kada su sami sebi postavili visoke standarde. 🙂
Istanbul was Constantinople
Now it’s Istanbul, not Constantinople
Been a long time gone, Constantinople
Now it’s Turkish delight on a moonlit night
Kako se ono beše piše, Irak ili Iran? A, ovo je ipak drugi slučaj? Pa dobro, IstaNbul ili IstaMbul? Jezikoslovci među vama sigurno će reći “piše se sa M, zaboga, jednačenje po mestu tvorbe!”. E, ovde je slučaj izuzetka od tog pravila, isto kao što ne pišemo NirMberg niti KaMbera. 
Kako sam se ponovo zaglibio u neke kompilacije i svakakve muzike pronalazim na njima, očekujte ubuduće izvođače koje do sada niste imali prilike da slušate. Pod uslovom da pronađem i dobre video isečke jer Cevka zna da bude i neprijateljski raspoložena.
Sa ovim sam imao sreće.
U biografiji Lonette McKee svašta piše – pre svega da je glumica, a još je pridodato: kompozitor, pisac pesama, producent, pisac scenarija i režiser. Kada uopšte stiže da kuva? 🙂
