Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Život koji se odvija “u četiri zida” nikada nije interesantan, a kada se na to dodaju emocionalni ili neki drugi problemi, onda se nečiji život očas posla pretvori u pravo rasulo.
U takvim okolnostima najčešće nastaju paćenice, pesme uz koje se uvek sipa još jedna čaša.
To ne znači da će se tuga uspešno utopiti u piću. Pre će biti da će paćenik/paćenica koji se drže za čašu završiti sa mučninom i jakom glavoboljom. 
Nastavljamo sa retrospektivom akt fotografije Ljiljane Stojanović.
O današnjoj fotografiji Ljiljana kaže:
Ovo jeste još jedan tekst o rekama izbeglicama, ali ovog puta onima izbeglih iz čudnog, sporadično naseljenog mesta zvanog Razum
Nakon prošlonedeljnog teksta o izborima, prirodno bi bilo pričati o Srbiji, jer se oko njenog upravljanja cela izborna furtutma i dešava. Pokušao sam da na tu temu pišem, ali nisam uspeo. Tako mu verovatno dođe i logično: pošto rečenica “prirodno bi bilo pričati o Srbiji, jer se oko njenog upravljanja cela izborna furtutma i dešava” u sebi nosi očigledan sarkazam, pošto je svima jasno da se izborni takmaci bave isključivo borbom za novac i vlast kao takvu, naprosto nema prostora da se suvislo analizira bilo koji aspekt takve države. Stoga ovaj, kao i bilo koji drugi razuman tekst o Srbiji, može biti (pored ličnog umirenja savesti) samo očajnički i unapred neuspeo pokušaj da se skrene pažnja na prvi izvedeni element koji iznosi razum iz ove naše, ili čija li je već, despotije. Dakle, galopirajući nacionalizam, nezbežni pratilac potpuno samozadovoljne i bezuslovne nesposobnosti aktuelnih upravljača državom.
Sreda je, 20. januar 2016. godine. Građanin M. kupuje dnevni list Politika. Stiže kući, seda u fotelju. Građanin M. gleda naslovnu stranu dnevnog lista Politika:
Zabavna pesma, zanimljiv video, čudna kolaboracija… Dovoljan razlog da se ne okleva. 
Dakle, puštaj odmah. 
Ove sedmice predstavljamo foto radove Ljiljane Stojanović.
O svom bavljenju fotografijom Ljiljana kaže:
Nastavite sa čitanjem… “Iščekivanje”
Look at you, holding hands with the man from the Rio.
Ne znam s koje strane da započnem ovu priču. Ama, đavo da me odnese ovako ludog ako umem da objasnim zašto sam se zakačio poslednje meni značajne slike o bendu čiju važnost ne mogu da vam opišem u malo reči. Jer Steely Dan nije lako opisivati: to nije trivijalan bend. I sad, preko svega toga, još ja našao da komplikujem stvar izbegavanjem da ovu priču ispričam redom, kao što sam ranije planirao.
Ali, nisam kriv za to. Ispričaću vam sve na kraju.
Ne mogu čak ni da kažem “sledeća numera je jedna od najlepših pesama grupe”, jer ja tim epitetom kitim barem polovinu onog dela opusa grupe koji neizmerno volim, od prvog autorskog albuma Can’t Buy a Thrill (1972) do sedmog Gaucho (1980). Slušamo upravo naslovnu numeru sa tog, poslednjeg u nizu jedne od najuglednijih autorskih karijera u rock muzici tih romantičnih sedamdesetih. Ima, doduše, i onih koji odbijaju da prihvate Steely Dan kao rock’n’roll, nego su kategorični da je to jazz rock; ali, to je već neka druga priča. Aman, tu muziku su čak nazivali yacht rock! Uostalom, jebeš žanrove: ovaj žanr se zove “muzika grupe Steely Dan” i meni je to dovoljno do kraja sveta.
Da li vam je protekla nedelja bila zanimljiva? I treba. Jedna stara kletva koja je napisana pre pet hiljada godina glasi: dabogda živeo u zanimljivo vreme!
Ako vam nije bilo dovoljno ono što je moglo da dopre do vas na svaki način (osim ako ste sledbenik socijalne taktike Helen Keler), onda vam je jasno da od velike priče nema vajde. U ovoj zemlji jedan čovek odlučuje o svemu, a nepismene interesne grupe su stigle u vrh zakonodavne vlasti i sad nemamo kud nego da priznamo da smo definitivno postali banana vilajet. Kod nas, doduše, i limun slabo rađa, a banane nikako, ali figura je takva kakva je: bolju nemamo.
Moguća šansa je da nezaposlenost smanjimo tako što ćemo da podavimo sve nezaposlene k’o mačiće, jedino što ovi što sprovode mehaničke radnje fotoaparatima stalno nešto slikaju svuda okolo, pa inostranci mogu da saznaju i da nam nametnu neko novo zaduženje u znak iskupljenja tog grešnog sistema rešavanja problema (koji ni na jugu nije uspeo). Druga mogućnost je da svaku inicijativu koja nije Njegova kroz institucije svedemo na mehaničku radnju i kao takvu proglasimo irelevantnim delovanjem.
Suština pasijansa apeluje na vas da potpišete peticiju u kojoj se zahteva sprečavanje mogućnosti da svako fotografisanje bude svedeno na mehaničku radnju, baš poput one koju pubertetlije muškog pola koriste prvih godina dok ne nađu devojku. I ne dozvolite da vas zamajavaju demagoškim raspravama o umetničkoj vrednosti fotografije, jer to nema nikakve veze sa pojmom autorskog prava nad fotografijom, koje mora da ostane nedvosmisleno i neprikosnoveno. To tumačenje zakona sprovode oni koji žele da flagrantno uzimaju bez plaćanja ono što bi inače trebalo da plate. Ne dozvolite to, jer to je samo početak oduzimanja svakog građanskog prava. Danas fotografija, sutra letina, prekosutra nešto o čemu ni misao ne bi smela da nastane.
Joss Stone u avgustu po prvi put među Srbima, navali narode! 
Jazz festival Nišville, slavi 21. godinu postojanja i upravo je počeo je na svojoj web stranici da objavljuje ovogodišnje učesnike. Jedna od prvih najavljenih je i gorepomenuta mlada dama.
Volite li ljuto? Volite li bol? A niste mazohista? Il’ ipak, možda malko jeste?
Ne brinite, sve je u redu s vama. Čak i sa onima koji ne podnose ljuto je sve OK. Nego, za početak da razjasnimo jednu stvar, a to je da “ljuto” nije ukus, nego bol. Mislim, ima nas kojima je taj bol ukusan, ali je i dalje bol. A nakon tog preživljenog iskustva čovek se mora osećati zadovoljno, pa da malo začinimo muzičkim intermecom pre nego što nastavimo.
Nastavite sa čitanjem… “Red hot čili peper feferona, a volim i ljuto”
