Day: February 2, 2016

Momci, može li ovo sa malo više ritma?

Odmor mi je započeo na čudan način – pesnicom u glavu. Srećom po mene, nije bila prava, već virtuelna. To mi nije mnogo pomoglo jer sam se našao zatečen – gledao sam u snimak za koji nisam verovao da uopšte postoji, na koji sam čekao dobrih ČETRDESET godina. Štipajući se za obraz da bih se uverio da ne sanjam prvo što sam u tom trenutku pomislio bilo je: Ima li još?

Izgleda da nema. wlEmoticon-greenwithenvy.png

Iz dosadašnjih tekstova lako se može zaključiti da Eric Clapton nije moj muzički Bog. Zbog muzičke škole bio sam okrenut crno belim dirkama pa je sasvim normalno da je u adolescentskom periodu moj Bog bio Keith Emerson. Tek nešto kasnije sam spoznao i neke druge muzičare koji su za klavijaturama bili malo manje virtouzi, ali su iz njih znali da izvuku neverovatne emocije.

Nastavite sa čitanjem… “Momci, može li ovo sa malo više ritma?”

Једна од пре: залазак оловке

За разлику од оне претходне, где сам четрдесетак година касније сконтао… овог пута је предумишљај био сад, одмах, и ваљда није касно. Јер астрономија не чека, то се стално помера.

Дакле уселили смо се у ту кућу, и прве године користили само спрат и кухињу у приземљу – остало је било комбинација складишта и градилишта, кад се среди средиће се. Две године касније, мој радни сто се напокон сели у приземље. Те куће у низу су онако мало уже па дуже, а наместило се да ми кухињски прозор гледа скоро тачно на запад. Два преградна зида која су делила приземље смо уклонили – један је постао пролаз широк два ипо метра, други је касније замењен полицом без леђа, нешто као прозирним зидом. У овом тренутку, та полица има само вертикале, дакле провидна је скроз… Током два-три дана у години, сунце кроз кухињски прозор допире скроз до предњег зида, где је мој сто.


(велика)

Нешто сам био увртео себи у главу да сам ову фотку снимио две-три године касније, кад сам пропустио већ четири до шест прилика (ово је 26. август 2006, постоји и симетричан датум у пролеће), и онда био најзад некако спреман за последњу. То ми се већ редовно догађа, а у оном “спреман” најважнија ставка је “сети се бар једном”, међутим није тако било у овом случају.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: залазак оловке”