Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muzički svet je prepun čudaka i ekscentrika. Neke od njih smo i upoznali. Njihovo stvaralaštvo najčešće izaziva kontraverze i ne možemo uvek da ih razumemo ako ne promenimo sopstvenu optiku. 
A ako uspemo da se ubacimo u njihov iščašeni svet, eto nam zabave za ceo život. 
Rober Wyatt je čovek koji je uspeo da pomiri tradicionalnu englesku ekscentričnost sa poimanjem da muzika nema granice. I to radi veoma uspešno već dobrih 50 godina! 
Na muzičarskim žurkama tokom šezdesetih i sedamdesetih bezbroj puta je nešto polazilo naopako. Često ništa nije štimalo u organizaciji i atmosferi. U takvim situacijama spasonosna rečenica je bila: “Zovite Jacksona”.
Jackson Browne je savršeno znao da pokrpi situaciju i užari atmosferu, a pomenuta rečenica je ušla u mit.
Pre nego što sam zaseo za tastaturu i nisam imao neku jasnu ideju o čemu ću da pišem. Prelistavajući naslove pesama ništa mi smisleno nije padalo na pamet, pa sam i ja potražio Jacksona. Sa njim nikada nema promašaja, a užitak je zagarantovan.
Није толико проблем кад навалите на посао, ако радите оно што волите и ако видите да се људима свиђа то што радите. Још је мање проблем ако и добијете неку кинту за то. Проблем је кад крене мало превише да им се свиђа и некако налазе начина да вам продуже радно време на цео дан.
Оно, није да цео дан баш радим, буде ту и пауза и блејања по мрежи, али… није баш згодно кад си увек на располагању. Те сам најавио екипи која ме зивка у разна недоба да ћу да се окренем мултиконфесионалности – да не радим недељом (хришћански), суботом (јеврејски) и петком (муслимански), да се неко не увреди. Добро, серем, ово сам сад смислио, а није баш славно ни прошло – то сам најавио почетком марта, па је успело ама баш ниједном. Док ми није мало напукао филм. У четвртак, у 18:00, погасио сам сва сокоћала преко којих су могли да ме зивкају, изнео пиво на сто (буђејовичко, црно) и, вођен начелом истовремености, изазвао да то буде управо онај дан у години кад залазак сунца добацује до стола на ком је то пиво. И цвеће, зумбули и лале.
И како то већ бива, кад крене, иде. Дочекао сам снимак који, у ствари, планирам још од јесенас (јер та геометрија географије је симетрична – понавља се на десетак дана од равнодневнице ка дугодневници) ал’ онда нисам имао тог пива.
Овакво светло траје можда 4-5 дана, а онда сунце већ буде сувише високо, дрвеће олиста и пробије се тек понеки зрачак. Зато и оних дана у септембру, кад би требало да је исто овако – није, наша авлијска џунгла је толика да комшилук имамо само од новембра до априла.
У тим налетима оптимизма и свеопштег напретка раних шездесетих (но не рекоше на коју се то страну напредује), после телекомуникационог сателита добили смо и песму о… нафтоводу.
Ту је баш згодно што нема текста, иначе… шта би имало да се каже о дугачкој цевуљаги?
Ово су некакви Д Шентејз, што је вероватно требало да звучи француски, онако како већ Амери умеју да замисле како би француски требало да звучи. Песма (која се не пева, упркос називу групе) је изгледа била популарна, јер је се некако и сећам.
Наравно, изводио ју је ко је стигао, па чак и неки Млади, који су се понекад појављивали и под именом Тхе Младис (ех, та бољка опонашања и пресликавања). У ствари, имам негде добра три сата домаћих бендова из тог времена, све сам инструментал, мада ту има и доста обрада класичних ствари – “Лабудовог језера”, теме из “Фауста” итд.
O gitarističkim herojima uvek volimo da tvrdimo da “znamo sve”. Svako ima lične afinitete kada je ova fela u pitanju, a frikovi, u koje spadam i ja, spremni su da se zakunu u svog idola radije nego u sopstvenu decu.
Evo jednoga, iz budžaka, za koga većina obaveštenih kolekcionara verovatno nikada nije čula.
Kolege vole da ga zovu Тhе Мaster of the Telecaster, a tri proizvođača gitara imaju model nazvan po njemu.
Nedavno nas je Šef počastio odličnim prilogom o liku i delu Georgea Harrisona, a oko samog teksta se povela i interesantna diskusija u kojoj nisam učestvovao. Na umu mi je bila današnja pesmu koju niko nije ni pomenuo. Ona je jedna od najboljih koje je Harrison napisao, a prilično je nepoznata jer je objavljena samo kao singl.
Većina samuraja u vreme njenog objavljivanja igrala sa koficama u pesku ili nije bila ni rođena. 
No, prvo malo (pred)istorije. 
Bez patetike, molim. Šefovskim dekretom koji retko potežem, odlučio sam da danas nema utovara. Malobrojnima kojima je do tog sadržaja stalo, upućujem izvinjenje.
Šta ćete, udavili smo se. I to na najgori zamislivi način: radeći. Jebigica. Evo malog surogata dok se mi ne prestrojimo za sledeći utovar. Znaš ono: strpljen, ergo spašen.
Ili nauči da plivaš ili kupi podmornicu. Nemoj da se udaviš kao dežurni Samuraji Skoja u sklapanju utovara nedeljom. Nastavite sa čitanjem… “Umesto utovara nedeljom, 3. april”
