Stereotipi: Svojko (AKA selfie)

Ma, zna se koji je najgori. Znali ste još od prvog dana, zar ne?

Veća fotografija je ovde.

I tako… Ima mnogo stereotipa u fotografiji, ali da ne širimo priču na specijalne slučajeve (cveće, deca, napušten železnički kolosek, zalazak sunca, čaša sa vinom…), jer sve su to nekakvi derivati iz istog izvora: telefon kao igračka za umlaćivanje digitalnog smeća koje ne košta ništa (bar tako izgleda).

Selfi (iliti svojko) je reč koja je, na radost populusa, uz veliku galamu i pompu ušao u veliki rečnik engleskog jezika i time postao institucija. Dobro pamtim, u vreme kada se to desilo, nastala je takva epidemija selfačenja da to nije moglo da se podnese čak ni ako ste bili nemi posmatrač sa strane.

A onda, natenane, jer ako ne možeš da ga uništiš, makar ga razumi i prepoznaj mu suštinu, i ja sam počeo da razaznajem razne vrste selfija.

Oni koji sebe slikaju gde god da se nađu, ne mareći pritom što se na slici to mesto ne prepoznaje.

Oni One koje sebe slikaju bez namere da se prepozna bilo šta osim face na kojoj dominira pokušaj da se usne pretvore u pačiji kljun (BANG! – kad god vidite nekog da to radi, viknite BANG! da upucate patku), podvrsta su one koje pride pokušavaju da izgledaju kao porno polovnjače.

Derivat prethodna dva stila: kolektivni svojko veselog društva. Ako je porodica, ajde-de, trude se da naprave neki memento mesta ili trenutka, pa da čovek i prihvati. Ali ako nije porodica, onda je 51% prisutnih ili pijano ili naduvano, bez izuzetka.

Raaaaaazni specijalni slučajevi selfačenja na motoru, u kolima, na rolerkosteru, u fijakeru, u vozu, u avionu… Pritom ni prevozno sredstvo ni kontekst vožnje nemaju veze sa idejom na slici, nego je to samo još jedna prigoda za “vidi mene”.

Relativno nova pojava: selfačenja u kombinaciji sa turistički najpoznatijim mestima; nekad je trebao neko drugi da vas slika kako držite kosi toranj u Pizi da ne padne ili nabadate vrh kažiprsta na antenu na Ajfelovoj kuli, ali to je bilo suviše lako. Ako želite pravo smeće od fotografije i da se pritom proslavite kao kreten pred 35 ljudi koji čekaju red da urade to isto, uradite to sami.

I da ne nabrajam, mada bih umeo oho-ho, jer umete to i vi, pa bismo se vasceli dan dopunjavali, na kraju konstatujući da se svodi na varijaciju istog.

No, ova fotografija, koju je uslikao David R, spada u one koji mi se dopadaju jer imaju stila. Ne pravdam ja sad tu podvrstu svojka zato što je to jedina podvrsta koju sam ikada svesno i namerno upražnjavao, nego bih to rekao i da nisam probao.

Ajde-de, ne mislim na fotkanje telefonom u ogledalu. Pa još kad ih vidim kako u prvom planu drže telefon, naježim se od gađenja. Fotkanje fotoaparatom u ogledalu, pogotovo pravim, koji zahteva gledanje kroz tražilo, ipak je malo drugačije… Ima tu svega, uglavnom lošeg, jer se i dalje često ističe egzibicionizam, a ne neka druga ideja. Ali, fotkanje u nečijim cvikerima ili – to je već majstorstvo – očima? Kako tome osporiti notu naročitog stila!

I tako to…