Karu

Postoje li među izabranicima vašeg muzičkog ukusa pravi virtuozi?

Muzika koju danas čujete potiče sa albuma jednog neobičnog dueta. Reč je o sastavu koji biste, u vreme nastajanja, možda prokomentarisali rečima “Ma, ovo nije moguće!”. No, to su dvojica koji ne pripadaju kategorijama: oni su kategorija, svaki za sebe. Zato čuđenju nema mesta.

Početkom osamdesetih, jedan od najboljih bubnjara svih vremena Bill Bruford svirao je sa obnovljenom postavom grupe King Crimson. Ta neverovatno potentna sviračka postava snimila je tri odlična albuma Discipline (1981), Beat (1982) i Three of a Perfect Pair (1984) pre no što ju je uvek nepredvidljivi Robert Fripp usmerio ka mnogo eksperimentalnijim vodama. No, imao je Bruford i nekih izleta u to vreme. A kada je o takvom muzičaru reč, ne treba da propustite priliku da čujete sva njegova razmišljanja.

U isto vreme, drugi junak današnje priče, Patrick Moraz, radio je nešto sasvim drugo – tezgario je na sve strane. Glavni posao mu je bio sviranje klavijatura u proslavljanoj grupi Moody Blues, a taj deo njegove biografije još uvek je pod znakom pitanja. Za mene, to je bilo gubljenje vremena. Istina, njegov autorski pečat je itakako prepoznatljiv na njihovim albumima snimljenim u to vreme. Slobodno mogu da ustvrdim da im je pomogao da se malo podignu i održe posrnulu karijeru. No, to nije bilo dovoljno, a njihov rastanak nije bio ni malo prijateljski – članovi Moody Bluesa se već godinama upinju da izbrišu iz medija svaki pomen da je Moraz svirao sa njima.

Uprkos zauzetosti u matičnim grupama, Moraz i Bruford su uspeli da snime dva zajednička albuma Music for Piano and Drums (1983) i Flags (1985), na kojima su uspešno razrađivali ponekad čudne muzičke ideje. Iako na prvi pogled ova kombinacija izgleda sumanuto, rezultat njihove kolaboracije je vrlo interesantan, a zvučni zapisi sa nekoliko koncerata koje sam preslušao samo potvrđuju da su im nastupi bili furiozni. Kurioziteta radi, na prvom albumu sve je odsvirano na akustičnom klaviru i bubnjevima, a na drugom je Moraz dodao i malo zvukova sa Kurzweil 250 synthesizera.

Utisak koji se posle slušanja stiče je da se na snimku čuje više od dvoje ljudi. Uostalom, poslednja postava King Crimsona trenutno nastupa sa čak tri bubnjara – Frippu je nekada za taj posao bio dovoljan samo jedan, Bill Bruford.

“Karu” je Morazova kompozicija koja inače odudara od svega ostalog što je usnimljno na pomenutim albumima. Bruford je na snimku odsutan, a Moraz je za malo vremena koliko traje pokazao svo svoje kompozitorsko, aranžersko i sviračko umeće.

Nikada nisam saznao šta mu je poslužilo kao inspiracija i zašto se pesma tako zove, ali to nije ni važno. Ovakvi muzički komadi se retko pronalaze, a kada se spoje sa vama, nema načina da ih se otarasite.