Month: September 2017

Nemoj da me otkačiš

Čekajući na koncert grupe Talking Heads, moj brat i ja smo smo se zezali sa dve beogradske “mačke”. A onda se ispred nas zaustavila limuzina. Iz nje je izašao očito dobro raspoložen, nasmejani crnac i učtivo upitao gde ulaz u halu. Razmenili smo par rečenica, vratio se u auto i otišao. Ivana me je upitala:

– Zoćo, ko je ovaj čovek?
– Pa… Bernie Worrell.
– A zašto se nismo slikali sa njim? Imam fotoaparat u torbi…

Tek tada sam shvatio da je još jedna “once in a lifetime” prilika zauvek izgubljena, kao da je nije ni bilo.

Nastavite sa čitanjem… “Nemoj da me otkačiš”

Logika pereca

In memoriam: Walter Becker (1950-2017)

Došli smo, odavno, do tačke na kojoj se vest o odlasku nekog dragog umetnika na Neko Bolje Mesto čuje sve češće. Priroda je neumitno drska i neselektivna prema svetu oko nas, pa ponekad poneko i požuri. Juče mi je nedeljno popodne upropastila vest da je istim putem otišao i Walter Becker, jedan od dva mozga koji su stvorili, oblikovali, vodili i svetu ostavili veličanstvenu grupu Steely Dan.

Veoma sebično, iskoristio sam nedeljno veče, a i celog ovog dana mi vibrira nešto u glavi na istoj frekvenciji, da preispitam svoj stav o toj za mene veoma posebnoj grupi.

Nastavite sa čitanjem… “Logika pereca”

Pastir

Život u betonskim zgradama i nije preterano zanimljiv. Al’ uz dobra komšiluk lakše se podnosi. S. i M. su stariji bračni par koji spada u one retke kod kojih navraćam i sa kojima volim da ćaskam. Naše sedeljke su obično maratonske jer me S. uvek natera da probam njene kulinarske specijalitete, a M. mi održi zanimljivo predavanje iz istorije koju ne poznajem.

Kao provereni hedonisti, ovoga puta smo počeli sa aperitivom.

Nastavite sa čitanjem… “Pastir”

Kada se kockice slože

Jeste li ikada čuli za grupu Upp? Njihovi snimci spadaju u kategoriju “hard to find” jer u vreme dok je grupa delovala diskografska industrija nije pokazivala neko naročito interesovanje za rock jazz ili nešto tome slično, što se danas opisuje širokim pojmom fusion. Čak i kada je produkciju odradio i gitaroški Bog lično. I svirao tu i tamo. 🙂

A priča je više nego zanimljiva.

Nastavite sa čitanjem… “Kada se kockice slože”

Једна од пре: под светлошћу рефлектора

Те давне шесет прве су нам не само асфалтирали (асфалтовали?) улицу, него и поставили неонско осветљење. Тј живино, што сам ја тада бркао са некаквим кокошкама. Било је најзад довољно светла да смо почели да се увече играмо на улици.

Преко лета су се око светиљке, наравно, скупљали комарци, а и много веће бубе. Чак и неке за које нисмо дотле ни знали да постоје, нисмо имали довољно јака светла да их навабимо. Било је међу њима и правих оклопника, који би летели док не падну, а тај пад са висине од 4-5 метара се баш чуо. Нешто налик бубашваби али бар упола веће.

Тај плес под светлошћу рефлектора ме фасцинирао тада. А после… већ нешто мање, јер на фотци никад не испадне како очекујеш. Но, ко чека дочека (не, на хрватском се не каже “тко четка дочетка”, то вас је неко прешао).

Јер, најзад ми је дошло из оданде у главу да могу да шкљоцнем и петнаест пута ако хоћу, док методом грубе силе не нахватам два-три снимка где ће тих буба под светлом бити онолико колико се мени чини да их има. Прва тура се, наиме, завршила неверицом – како бубе знају кад ћу да шкљоцнем, па се разбеже? Кад сам нанишанио било их је милион.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: под светлошћу рефлектора”

Obećavala si mi čuda

Dok slušam novi album jedne od perjanica američkog indie rocka, nikako ne mogu da se otmem utisku da sam ono što sviraju već čuo. Kritičari su po već ko zna koji put pali na teme naglašavajući njihov grandiozan zvuk koji je u stanju da oduva sve ispred sebe, a kako pesme odmiču meni postaje sve dosadnije – čini mi se da su se članovi grupe smestili u preveliki studio za sebe i da tehnologija i ispolirana produkcija prevladavaju nad sadržajem pesama.

Bavljenje formom nije moj omiljeni sport.

Nastavite sa čitanjem… “Obećavala si mi čuda”