Month: September 2017

Sve ono što se krije iza prostog “mmm”

Verovatno ste već doživeli: skoknete na Gugao “samo da proverite” neku činjenicu ili da saznate odgovor na pitanje koje vas muči celog dana, sa namerom da tri minuta kasnije nastavite da radite ono što ste prekinuli. I taman ste videli i već nekako zaboravili koje godine je održan Berlinski kongres, jer to svakako ima veze sa poslom koji upravo radite, kad ste u međuvremenu saznali i koji je najveći ikada napravljeni origami, u kom gradu je najskuplje parkiranje i kako da ispečete biftek na indukcionoj ploči. Na stranu još dva bookmarka u veb-pregledaču i dve prečice na ikonostasu računara.

Ponekad izađe na zamalo-pa-korisno, kao meni danas. Uopšte ne znam kako mi je palo na pamet, posle onog jučerašnjeg pisanija o Neilu Youngu, nekako sam se setio jednog dokumentarca o njemu koji sam lane gledao. I tamo beše reči o njegovom odrastanju u Winnipegu, kanadskom gradu usred prerije. “Kad si u Winnipegu, onda si u Winnipegu”, govorio je Young, “nemaš kuda da odeš. Imaš da voziš 200 milja do Minneapolisa ili 400 milja do Toronta, ako ti je stalo da vidiš neki veći grad; drugi gradovi su još dalje. Moraš da se snalaziš kako znaš. Izlaz za mene beše muzika”.

Pa dobro, pomislih: znam li ja ikoga drugog sem Neila Younga da je iz Winnipega? Posle par otkrića i zamalo skretanja u zonu problematike livadskih ekosistema američkog srednjeg zapada, te rasprave o održivosti plemenskog sistema starosedelaca Amerike u odnosu na migracije bizona, kao i metodologijama izgradnje autoputeva kroz područja sa širokim i sporim nizijskim rekama, ipak sam nekako došao i do ove pesme.

A, tu ste, dakle!

Nastavite sa čitanjem… “Sve ono što se krije iza prostog “mmm””

Havaji ’76

Things were getting hard to follow
I was feeling pretty hollow
When the stranger came to me and put out his hand

Šta da radi hiperaktivni muzičar koji je svestan da proizvodi mnogo više dobre muzike nego što tržište može da primi? Ako ima glupog producenta, potrošiće zicer na unapred propalu stvar i objaviće još jedan album. Ako je pametan, arhiviraće te sadržaje i iskoristiti ih kao adute u vreme kreativne suše ili, naročito slatko, odložiće ih na dugo vreme i jednom objaviti kao diskografsku bombonicu.

Neil Young je jedan od najpametnijih na rock sceni i to je dokazao više puta nego što bih mogao da se setim u proizvoljnom času. Najzad, posle pedeset godina neprekinute i uglavnom briljantne karijere, teško je da bilo koji novi gest ispadne iole zanimljiv, a kamoli da sadrži i neko iznenađenje. A opet, zamislite dripca, njemu to uspe kad god poželi. Uspelo mu je i ovog puta.

Ovo je, hm, nova stvar. To jest, preko četrdeset godina retroaktivno.

Nastavite sa čitanjem… “Havaji ’76”

Kamen

Mogu li vrhunski pevač i isto takav bubnjar da sklope uspešnu grupu? Sumnjičav sam kada su u pitanju ovakve kombinacije, ali ko mene pita. Ovakva glupava ideja je pala na pamet sve prekaljenim vukovima u muzičkom biznisu jer su iza nje stali šef Atlantica Ahmet Ertegun, menadžer ZZ Topa Bill Ham i iskusni producent Chris Kimsey.

Iako je ideja bila upitna, rezultat i nije tako loš.

Nastavite sa čitanjem… “Kamen”

Једна од пре: дункл тегет јарко плаво

Као што може кафа без кофеина, може и град без пиваре да има Дане пива. Истина, не више треће недеље августа, него четврте, јер је тај термин Београд заузео за свој Beer fest, јачи тлачи а паметнији препушта.

Одвојимо по једно вече скоро сваке године, да испразнимо по коју криглу и напунимо картицу снимцима. Прошле године сам носио видео камеру, јер сам био тако некако настројен. Ове нисам, него лепо канона о раме, криглу пред себе и зверај около. Нисам незадовољан серијом али некако ми се ништа не издваја за овде, или се издваја цело туце, како већ повучем црту.

(велика није претерано боља)

Ово је после ентог пива, кад смо кренули кући. Дакле све погрешно, све противно саветима које сам писао овде (да их утувим), све сам урадио што не треба.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: дункл тегет јарко плаво”

Jadničak

Biti roditelj ponekad nije ni malo lako. Kada dobiješ prvo dete, posle početnog oduševljenja shvatiš da ono nije igračka za malo stariju decu i da oko njegovog podizanja ima puno posla. Na njemu naučiš sve što do tada nisi znao i prebrodiš traumatične događaje koji se podrazumevaju: prvi korak, bolesti, dolasci u vrtić, pa u školu… Sa drugim detetom je već lakše jer si se već ispekao na prethodnom. No, fokus roditelja se, sasvim prirodno, u tom trenutku pomera sa starijeg na mlađe, pa se često dešava ako je razlika u godinama između dece malo veća da se starije oseća pomalo zapostavljenim.

Današnji psiholozi mogu satima da pričaju o mogućim posledicama zapostavljanja dece u porodici, a ja se stalno pitam kako su naši preci, pre samo par generacija, izlazili sa ovim problemom na kraj. Imati pet i više potomaka je bila sasvim uobičajena stvar, a starija deca su čuvala mlađu – roditelji, jednostavno, nisu imali vremena da im posvete pažnju jer je trebalo sačuvati goli život, a kamoli da su razmišljali kakve posledice mogu da nastanu zbog “zanemarivanja”.

Ambijent u kome živimo se, za relativno kratko vreme, potpuno promenio, pa i naše promišljanje na ovu temu. No, ona će uvek biti prisutna.

Nastavite sa čitanjem… “Jadničak”

Za Kraljicu i Otadžbinu

Posle velikog uspeha albuma Aqualung (1971) i Thick as a Brick (1972), činilo se da grupu Jethro Tull ništa nije moglo da zaustavi da ide napred. Pored hvalospeva kritike, publika je pronašla nove, otkačene ljubimce, tako da je sve išlo kao podmazano. Po rečima Iana Andersona: “Više nismo svirali koncerte pred manje od 10.000 ljudi”. Inspiracije mu nije nedostajalo, pa je A Passion Play (1973) trebalo da zacementira njihovu poziciju velike grupe koja savršeno funkcioniše u studiju i na koncertima.

No, kritika je mislila drugačije.

Nastavite sa čitanjem… “Za Kraljicu i Otadžbinu”

Mutna voda

Sve do pred kraj sedamdesetih, The Doobie Brothers su bili savršeno uspešan proizvod. Generalno rečeno, retko ko je u to doba uspeo da stvori takav amalgam muzike koji je u sebi sadržavao toliko različitih uticaja – klasični rock, soul, južnjački boogie & swamp rock prekriven tako ispoliranom glazurom da mu je teško bilo odoleti. Naravno da su bili i više nego uspešni. Šta god da mislimo o njima, oko 40 miliona prodatih nosača zvuka slikovito govori o komercijalnom potencijalu.

O tome koliko su bili velika koncertna atrakcija i da ne pričamo. Na njihovim nastupima sve se pušilo.

Nastavite sa čitanjem… “Mutna voda”

Mislim na Karolinu

Svako ko je bio malo duže i malo dalje od granica koje omeđuju ovu našu malu, nesrećnu državu, susreo se ponekad sa osećajem koji je teško opisati. Kada imaš utisak da ti je neko zavalio pesnicu u stomak i ne možeš da dišeš, ne znaš šta ti je i šta je bio okidač. Znaš samo da ti je nelagodno, u bunovnoj glavi ti se svašta mota i imaš osećaj da će se sve srediti ako bi se vratio u neko svoje okruženje u kome se osećaš bezbedno.

Nostalgija i pomalo zaboravljeni mirisi mesta i ljudi koji nam znače imaju mnogo veću moć od svetlosti tuđih velegrada i ugodnog života kojima težimo.

Nastavite sa čitanjem… “Mislim na Karolinu”

Dobro je da sam živ

Letnje pospremanje doma ne spada u moje omiljene sportove, jer kada stignem do ploča, knjiga i diskova sa kojih treba da se oduva prašina, već sam toliko umoran da bih od svega toga rado digao ruke. No, prebiranje po njima mi uvek da neku novu energiju kako bih izdržao do kraja – po ko zna koji put ponovo otkrivam naslove za koje sam i zaboravio da ih imam.

U rukama mi se našao album Long Johna Baldryja za koji zaista ne znam kako je došao do mene i kada sam ga poslednji put stavio na gramofon.

A kada je već tu, nije zgoreg ni da se zavrti…

Nastavite sa čitanjem… “Dobro je da sam živ”