Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Velike pesme često svoje autore potisnu u drugi plan. Bonnie Dobson je, praktično, beznačajna pevačica koja se početkom šezdesetih pojavila u vreme velikog buma angažovanih pesama i zahvaljujući samo jednoj ostala upamćena u svim enciklopedijama. Posrećilo joj se da se pesma svidela nekim važnim i značajnijim ljudima, a nekada je i “čudo od jednog hita” dovoljno da se od tantijema za njega sasvim pristojno živi.
Ako do sada niste čuli za Dobsonovu, sigurno ste čuli za “Morning Dew“.
So afraid
Slip and I fall and I die
Rock’n’roll ima mnoge pojavne oblike. Ili, ako bih hteo da teram mak na konac, različite pojave koje se nazivaju tim imenom često nije moguće uvesti u isti kontekst. Najgore kolizije nastaju u tumačenju rock muzike kao umetničkog izraza i one koja je predmet šou-biznisa. Mnogi umetnici su morali da prihvate razne banalne zahteve producenata samo da bi se njihova reč mogla pružati dalje. Najzad, većina ljubitelja raznih izvođača uopšte ne zna šta se sve nalazi u pozadini objavljivanja njihovih omiljenih ploča ili pohađanja koncerata njima dragih izvođača. A te priče nisu uvek baš toliko lepe…
Nego, da mi pokrenemo muziku za danas, pa da vam objasnim natenane na šta to mislim kad kažem da postoje različite grupe istog imena.
Nije problem što se to tako dešavalo: problem je u tome što bi ona druga grupa bila žigosana među “pravim” ljubiteljima. I to je znalo da ide do razmera koje prevazilaze pametno razmišljanje.
Kontraverzne pesme su, ponekad, teško nalazile put do publike. Medijska industrija je oduvek brižljivo pazila šta će da joj se servira. No, po pravilu, čudim putevima su izlazile u javnost i nastavljale da žive, uprkos naizgled nepremostivim preprekama koje su im se postavljale sa svih strana. “Society’s Child” je jedna od onih velikih, netipičnih pesama koje će nas zauvek zvati u šezdesete.
I njenoj autorki, Janis Ian, doneti mnogo dobrog i lošeg.
Некад давно су се љубитељи фоткања делили на клинце са идејама и маторе прдоње са добром опремом. Подела је, дакако, груба и погрешна. Било је итекако клинаца са опремом коју смо могли само да сањамо а који нису ништа ваљано направили њом, и обратно, искусних вукова којима није било жао пара да имају чим да остваре те своје идеје.
Некако волим да замишљам да сам у тој другој групи, маторац који још није испробао све што му је пало на ум. Овог пута, стробо (велика).
Стробо ефекат сам први пут на својој кожи осетио 1976. у неком дискаћу у Орахову код Бачке Тополе, где сам са великим чуђењем пратио како жар цигарете увек тачно стигне следећу слику руке… хм, кад би тако нешто могло да се сфотка… Ефекат је био да не треба алкохол.
А онда је прошло четрдесетак година.
O rodnoj ravnopravnosti se toliko piše poslednjih desetak godina da mi cela priča postaje pomalo degutantna. Sveznajuća Wikipedia o njoj piše ovako: „Rodna ravnopravnost (takođe ravnopravnost polova ili jednakost polova) je načelo socijalne filozofije koje podrazumeva jednakost muškaraca, žena i osoba drugačijih rodnih identiteta u društvenom i političkom životu. Načelo rodne ravnopravnosti i nediskriminacije je jedno od temeljnih ljudskih prava.“
Nemam ništa protiv rodne jednakosti, sem što mi smeta da mi se njome neprekidno maše ispred nosa. A mnogi to danas rade.
In love pool eyes float feathers after the struggle.
The hopes burst and shot joy all through the mind
Sorrow more distant than a star
Za ovu muziku vam ne treba lenjir. Beše zamisao, onih godina kad je ova pesma nastala, da u apoteci kupite neke vesele tablete koje će vam pomoći da svoju sumnju u ispravnost sveta oko sebe utopite u šarene slike koje samo vi vidite, ali negde u tom procesu je odlučeno drugačije… Rock’n’roll je verovatno kriv što su LSD i laki opijati postali ilegalni, ma koliko da su manje škodljivi od alkohola i duvana. To je malčice bio problem, jer psihodelija je nešto što se ne da opisivati rečima…
Danas nam ostaju neke blesave pesmice, koje iz istorijske perspektive posmatramo kao naivni pokušaj tumačenja sveta kao veselog mesta. Zarazni motiv je učinio da ova pesma ostane upamćena.
Prepoznajete li tu gitaru?
Producent Derek Lawrence je reputaciju zaslužio radeći na ranim albumima grupa Deep Purple, Wishbone Ash i još nekih manje značajnih, pa mi nije mnogo trebalo da se latim albuma 25 Very Rare Masters From The Sixties na kome se nalaze snimci nekih od njegovih tadašnjih pulena koje je izvukao sa tavana. U propratnoj knjižici je objašnjavao kako su neki snimci nastajali bukvalno za 2-3 sata studijskog rada, a dobar deo materijala koji je ponudio, pored istorijske vrednosi, pravi su muzički biseri koji se vrlo teško pronalaze.
Poput ovoga današnjeg, koji me je osvojio na prvo slušanje.
свакако тек после првог јануара свакако грегоријанског окупим се с јаранима, свакако вршњацима у некој пригодној јавној просторији, свакако кафани. дружење је свакако обавезно, јер нас је сваке године све мање, свакако беже преко гране. свакако нам нису драге новогодишње гужве, па се окупљамо обавезно кад све то мине, свакако. старомодна кафана или модеран ресторан, свакако нам је свеједно. битно је друштво. добро сад није баш да нам је у потпуности свеједно која је кафана, који је ресторан.
покупим неку интересантну причу, анегдоту, свакако догађај, па варим у породици и лично, и телефонским разговорима. дечурлија блиска ми по крви, или по слову закона, свакако негодују, досадне им приче. ал’ за ове најсвежије опалише и да су им превише ласцивне, сирове. џаба њима објашњење да је прича јаснија већини кад је већина разуме, а да би је већина разумела, мора да буде сировија. такав смо народ. свакако не само ми.
сећам се догађаја у ректорату београдског универзитета. свакако као да је јуче било. то не значи да ме памћење добро служи. то значи да је догађај скоро и био. бивши и свакако садашњи ректор, још неки професори, академици. пустише једног од њих с болничког на кућно лечење, па иако и даље на боловању свратио да види и нас свакако здраве. привидно здраве. кука како му лекари забранили да пије алкохол, па му уз овавке ситуације једино чај остаје и свакако показује руком на стаклену шољу из које пије, а у њој зеленожута течност и свакако метална кашичица. долеће коментар с бока богами тај индекс преламања ми каже да имаш ти ту и неке друге садржине у шољи, а не само чај.
и шта сад? упадица је свакако духовита, али не свима. не због тога што је глупа, него зато што свакако треба знати шта је индекс преламања. можда је ипак боље да се окренемо сировијим форама. тјах
In memoriam: Dolores O’Riordan (1971-2018)
Nekako smo navikli da nas napušta stara garda, ona koja je stvorila rock’n’roll, mada nam je teško i to da prihvatimo. Ali kad ode mlad muzičar, neko u naponu životne i stvaralačke snage, onda to osim tuge izaziva i bes zbog nepravde.
Juče, negde u ranim večernjim satima, do nas je došla vest da je na Neko Bolje Mesto, iznenadno, otišla Dolores O’Riordan, pevačica znamenite irske grupe The Cranberries. Smrt ju je zatekla u Londonu, gde je grupa došla na nekoliko dana radi nekog kraćeg snimanja. Detalji okolnosti koji su doveli do smrti nisu saopšteni do ovog časa.
Tužno je.
Sećate li se prvog uspešnog hita grupe Whitesnake? “Ain’t No Love in the Heart of the City” nikoga nije ostavila ravnodušnim, David Coverdale se potvrdio kao vrhunski pevač čiji se moćni glas sluša otvorenih usta, a sama pesma je najavila renesansu i novi talas britanskog hard rocka/heavy metala. Znam mnogo njih koji su spremni da se zakunu da je to najbolja pesma koju je Coverdale napisao u svojoj karijeri.
No, nisu u pravu. 
