Kako su me naterali da piÅ¡em blog…
JoÅ¡ u doba ranog neoplagijatizma postojalo je takmiÄenje ronjenja “na dah”. Daleko od toga da je bilo svetski popularno ili popularno makar koliko i sada. No, ipak su postojala meÄ‘unarodna takmiÄenja hobista i sliÄnih. Publike nije nedostajalo, nagrade su bile skromne, al’ ludacima hobistima dovoljne.
U trenucima koje ću opisati u narednim redovima pripremao sam se za ovo takmiÄenje. Nedelju-dve pre zvaniÄnog poÄetka nezvaniÄnog svetskog prvenstva moji prijatelji i ljubitelji ovog sporta Rikardo Zonta i Ludvig Fadeev su sebi “nabijali formu”, a meni “nabijali komplekse”. Ludvig je upravo izronio sa meni nepojmljivih 235 metara dubine, a ja sam se samo uzdao da će mi nenajavljeno prisustvo MiÅ¡el Manahen i ÄŒake Kan dati dovoljno adrenalina da odem dublje.
TeÅ¡ko je opisati Å¡ta se sve dogodilo u narednim trenucima. PreviÅ¡e emocija je zamutilo sećanje, koje inaÄe teÅ¡ko doseže u te daleke krajeve. Sva potrebna i dozvoljena oprema je odavno bila na meni, a kako sam se naÅ¡ao u vodi viÅ¡e i ne pamtim. Dubinomer je ubrzo pokazivao 150 metara, ali sva trojca smo znali da nije baÅ¡ precizan. Cenim da je bilo negde izmeÄ‘u 100 i 120 metara kada je odjednom sevnuo ultrazvuÄni talas, u vodi svakako pojaÄan gustinom sredine.
Udove više nisam pomerao, a osećao sam da tonem sve dublje. Dubinomer više nije znao u koju će stranu da se kreće, 
pa je divljao u svaku pomalo. I instiktivna potreba za vazduhom je nestala, ali ne i “osećaj za filing” da mi telo tone sve dublje.
KoÄenje je usledilo ubrzo i bilo je naglo, ali bez posledica. Najveće iznenaÄ‘enje za mene je u stvari bilo prisustvo živahne osobe koja je sve okolo fotografisala “na dah” novim DSLR aparatom. TeÅ¡ko da se pod vodom može priÄati, naroÄito ako se roni “na dah”, ali ja sam sasvim razgovetno Äuo reÄi kojima mi se ova osoba obratila:
– Dobro, bre, Borise, vrag ti pizdu zdrapal! Je l’ treba ovde da dolazim da bih te nagovorio da poÄneÅ¡ da piÅ¡eÅ¡ za moj blog!?