Danas slušamo nešto što su mnogi, uključujući i neke ugledne muzičare, nazvali krajem muzike – nema dalje odatle. No, nije ni čudno, kad malo obratite pažnju o kome je reč i šta se to zbiva na sceni. Poslušajte.
Eh, da: obeležavamo godišnjicu odlaska Milesa Davisa na Neko Bolje Mesto.
Gomila muzičara koji su sarađivali sa Milesom Davisom rekla je da na sceni i u studiju ne postoji veći sadista. On je od svih muzičara očekivao da mu čitaju misli, da pogode tačno šta želi da dobije u datom času i da urade to besprekorno. Miles Davis je tražio od muzičara da ga uvedu “u zonu”, da mu daju prostor u kome će on odsvirati možda jedan, možda tri tona, možda i celu dugu frazu – to niko unapred nije mogao da predvidi.
E, zbog toga što su Davisovi muzičari stalno pokušavali više, stalno gurali dalje, davali sve od sebe u svakom času, oni su kao celina zaista i stizali dotle da odsviraju nešto što drugi bendovi ne mogu (sa nekim veoma retkim izuzecima). A zašto to zvuči kao najbolja muzika koja postoji? Verovatno zato što to jeste najbolja muzika koja postoji. I Gospod Bog sluša Milesa Davisa, samo da znate. A onaj ko je ikad svirao u njegovom pratećem bendu, dovoljno je samo da kaže to i sva vrata su mu uvek otvorena.
Ah, da: nadam se da ste primetili da na sceni dvojica sviraju bas gitaru (da, to plavo je bas gitara – šta ćeš sad?), a da Miles Davis više drnda sintisajzer nego trubu. Drugi basista je Benny Rietveld, Holanđanin koga sam gledao na sceni sa Santanom 2002. godine u Budimpešti. Čovek je te večeri svirao kao da je nekad svirao sa Milesom Davisom, verujte mi na reč – vrhunski i opušteno, jer Carlos ipak nije sadista…