Ој, кафано: џезва у Пироту

После Ниша, кретосмо ка Бугарској. Пошто нам се није журило, задржали смо се нешто у Пироту, да обиђемо тврђаву и да ручамо.

Тада сам већ почео контра страницу на свом шизофреном сајту (подељеном на енглески и српски део), насупрот оној са обичајима северноамеричких племена – овог пута поглед на Србију за странце, дакле почетнике. И требала ми је слика џезве.

Кренули смо са пасуљем, пошто нам је већ било доста роштиља и ђаконија претходних дана. Кажу да је пасуљ немогуће уфркестити, ал’ ово је било близу. Оно, најели смо се и није то било ни тако лоше, ал’ смо га појели без неког одушевљења. Ни тамо ни овамо, скоро да је некад давно у студентској мензи умео да буде бољи.

Кафаница исто, ни тамо ни овамо, сва штогод у дрвету али без стила. Овај сто је чак незгодан, јер су даске доста размакнуте, па ако спустите чашу где не треба, може и да се изврне. Али – локација, локација, локација! Строги центар, поглед на трг, и место за паркирање на пет метара од стола, мало ли је.

И онда спазим, кад је неком келнер донео кафу, да сипа из џезве. А, тога још понегде има! Мора да падне фотка. Прво што ми је требала за сајт, а онда и зато да се документује. Јер већ се поприлично смањио број места где служе турску кафу, а да имају класичну бакарну џезву, то већ треба свећом тражити.

Мајстору казанџији ова баш није пошла за руком – место где је лемио је повелико, уме је то да буде много скромније.

Сад ми нешто пада на ум да сам можда могао да ухватим бољи угао… али не, то би већ била намештаљка. Овако је боље, из овог угла се кафа дочекује кад седите за столом, и оно фино замирише чим потече из џезве. И би добра кафа, опростисмо им онај пасуљ.