Има један стари виц који се сваки час појављује поново, ко зла пара… био је спомињан и овде. Пуна верзија је затурена негде у архивама старог Сезама, а овде… ајде по сећању.
На неком пољопривредном сајму сретну се Лала и Тексашанин. Реч по реч, пиво по пиво, распричају се они, и у нека доба пита Амер
– Јел, пријатељу, имаш ли ти шта земље?
– А, фала на питању, радим три максима (ускаче преводилац да објасни), првокласна, дугмад да сејеш капуте да жањеш… А ти, имаш ти штогод?
– Е, другар, не да имам, него кад седнем ујутро на трактор и кренем, до увече се возим и још увек сам на својој земљи.
– Разумем те потпуно, имо сам и ја таки трактор, једва сам га увалио некој будали.
Већ смо се овде питали ко смишља те вицеве. И о кретању идеја кроз човечанство – где настају, ко од кога копира и ко ће то знати, јер по начелу истовремености оне најбоље настају на више места истовремено.
Е сад после два линка, једног на чланак о изумитељима вицева и једног о СФ идејама, питате се куд сам кренуо. Па, право тамо.
Neki koji gledaju malo dalje u budućnost od ovih koji bi da se skrpe do sledećih izbora pitaju se šta je cilj ovako lakog testa. Ako želimo da se zavaramo kako smo pametna nacija, onda nam ovakav test i nije preko potreban. Zavaravamo se odavno i iskusno. Samo je problem to što takvo nasleđe ostavljamo i svojoj deci. Samoprecenjeni olako će shvatiti dalje školovanje, a kad dođe do prvih problema sa ocenama, rešavaće ih na načine koje vide na televizijama. Nastavnik koji prođe samo sa sprejom na šajbi može da se podiči da je dobro i prošao.