Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
iliti: Kako od gomile vulkanizera načiniti organizovanu umetničku grupu?
Razni vidovi automobilizma podrazumevaju timski rad: vozač u vozilu je tek vrh jedne velike i prilično složene piramide. Koliko ih je ukupno u kolu, ko će znati, ali evo nekih detalja koje možemo da vidimo. Pazi sad.
Veština i umetnost se prepliću, pa to ti je.
Readin’ that Tulsa telephone book, can drive a guy insane
Especially if that girl you’re lookin’ for has no last name
I gotta find her and tell her, I don’t want our love to end
So I’m readin’ that Tulsa telephone book again
U eri mobilnih telefona ovakva pesma teško može da prođe, a naši unuci će moći da vide telefonske imenike u papirnom obliku samo u starim filmovima. Ako uopšte budu želeli da gledaju te filmove…
Jedan od najčešćih stereotipova jeste pominjanje kameleona kao životinje koja menja boje shodno ambijentu. Sad, manje-više ta osobina, mada je fascinantna, nego zaboravljamo drugu osobinu te zanimljive živuljke, onu po kojoj je kameleon možda i šampion u životinjskom carstvu. Pazi sad.
Neki ljudi se osećaju sasvim komotno kada ne privlače preteranu pažnju. U muzičkom svetu ima dosta takvih čiji rad pratim & poznajem. Jedino mi nije uvek jasno kako su uspeli da umaknu kandžama beskrupuloznih grabežljivaca iz industrije. No, to ih ne sprečava da prave dobru muziku, ponekad izuzetnu. Postali su moderni odmetnici.
No, ima i odmetnica. 
U svetu u kom se čini da je sve toliko lomljivo da čak i blagi dodir može da naškodi, sujeta je osobito krhka tvar. Viktorijanski gospodin se nije pokazao baš kao džentlmen prema naivnoj seljančici… Zapravo, da li je ona baš tako naivna kao što se čini u prvi mah?
Ljudi mudriji od mene tvrde da što je čovek stariji, sve više mu se javljaju sećanja na događaje iz detinjstva/rane mladosti, za koje inače misli da su zauvek izbrisana. Ja ću se držati Babovićevog metoda – ono što nije naučno verifikovano, još uvek je na nivou hipoteze. 
Iz ko zna kojih razloga, setio sam se ove pesme, koja je još od vremena kada je napisana & snimljena nekako ostala u zapećku. Zato uključujem vremeplov…
Istrsiš se za skupu ulaznicu za multipleks, jedva sakupiš još neku sitninu za kokice i sokić, najzad uvedeš devojčicu u salu, kad tamo – samo dva mesta slobodna. I to usred sale, i to među nekim silnim grmaljima odevenim u kožu, sa čudnim pogledima u očima…
Šta sad?
Nastavite sa čitanjem… “Samo dva slobodna mesta, a na ostalim…”
