Danas nećemo nagurati reči pesme pri vrhu priloga, jer tekst je šalala. Reči su nebitne u ovom slučaju – dobar je bas ritam, gitara lepo proveje s vremena na vreme, a glas gospođe Adu je baš onakav kakav pogoduje ovom lepom sunčanom danu. Uživajte u melodiji.
Month: May 2015
Utovar nedeljom, 31. maj
Neko je podesio sve satove da žure. To nije lepo: dok pirneš, ima da prođe proleće. Ima da se pržimo pod letnjim suncem kao da zime nije ni bilo. A hoće li On prihvatiti krivicu i za to?
Zapravo, ako ćemo po savesti, leto je već stiglo sa prvim trešnjama. Lipa već miriši (tamo gde je još uvek ima i gde je Vaditelji Drveća još nisu potrgali i zamenili nekim kineskim rasadnim đubretom), a vreme će prestati da bude nestabilno. Svrbiće vas želja da nekuda pobegnete, što će vam, nadamo se iskreno, i uspeti.
Jedino se pripazite Onih Koji Vole Da Misle Za Vaš Račun: ako nekim slučajem aranžirate put na letovanje avionom, pomolite se da neko iskompleksirano piskaralo iz ministarstva za lakiranje šljunka i peglanje stolnjaka ne odluči da samo taj i taj avioprevoznik (ama, pravićemo se da ne znamo koji, pa koji) sme da prevozi turiste u letovališta širom Mediterana (i dalje), zatvarajući prolaz onim već ugovorenim čarterima. U protivnom, biće belaja kao što ga je bilo tokom prvomajskih praznika (ili ga nije bilo, ako stvar tumačite tako što gledate informativne emisije), pa ćete ili ostati na aerodromu (daleko bilo) ili ćete morati na aerodrom u Temišvar ili Budimpeštu (što će ispasti zbilja daleko, e zbog aranžmana koji se pretvorio u deranžman).
Da bi sve bilo u redu, biće vam potrebna pomoć svih božanstava iz savremene religijske prakse, antičkog nasleđa i štogod literature iz oblasti epske fantastike (za početak, valjaće nebeski upravni odbori iz kompanija Silmarilion i Igra prestola). Ili možda da On pošalje svog vazduplohovca da reši stvar sa svog pidejestala. Osim toga, uvek može da se potegne poslednje rešenje: da se lepo uredbom odluči da svi koji su se usudili da odu negde na letovanje budu oporezovani u iznosu od [ovde izračunati koliko: treba da ispadne taman toliko da ne bude dovoljno za dečije udžbenike, pa da On onda može da kaže “a što niste pre mislili o tome”].
Ma, da vi ipak krenete kolima ili autobusom, a?
Viva Lucha!
El Rey je bio luchador, a onda je odlučio da se penzioniše iz ringa i sredi svoj život u duhu modernog življenja. To nije počelo dobro. A izgledalo je i tako kao da se neće dobro završiti.
Alternativna istorija Predraga J. Markovića
Ima tome dvadesetak dana kako se desila rehabilitacija. Ne, nije to što mislite, nemojte odmah da razbijate kompjuter.
U slavnom Politikinom dodatku povodom sedamdeset godina od završetka Drugog svetskog rata, istoričar i proslavljeni kvizičar Predrag J. Marković je izvršio esejističku, virtuelnu analizu rehabilitacije nacizma – dao je jedan mogući odgovor na pitanje Šta bi bilo da je Hitler pobedio. Odgovaranje na takvo pitanje u esejističkoj je formi samo po sebi glupo iz razloga koje je svojevremeno popisao izvesni I. Andrić. No dobro, ovo su vremena ogoljenog rada za novac (bajo), bez ikakvih skrupula. Evo, dakle, stanovitog dokumenta (kliknite na sliku da vidite ceo tekst):
Nastavite sa čitanjem… “Alternativna istorija Predraga J. Markovića”
Plutanje
Drank away the rest of the day
Wonder what my liver’d say
Drink, thats all you can
Valjda nam još nisu sve lađe potonule. 
Ој, кафано: Банатска
Једно од места на списку за обилазак кад дођу деца у госте је и “Банатска кућа”. Пошто смо већ видели “Пахуљицу“, није ме се дојмило нешто жестоко, тај фазон са подом од углачане цигле или бибер црепа, старом циглом по зидовима и осталом етнографијом више није нека новост.
Међутим, Ика (ако сам добро запамтио име газде) је отишао много даље. Није се зауставио на томе да набаца старе фењере, урамљене фотографије и креденце покупљене из околних села. Ово је строго локално, са доста ствари из историје града.
Не знам да ли је кућа реконструисана или зидана наново, вероватно ово друго јер има степениште – та ајте молим вас, ко је још у Банату зидао сељачку кућу на спрат. Има ту свега – и старих пегли на жар, и дрвених кломпи, шоља, ћупова, и куварица (на мађарском) окачених. Ово бело што се види лево није зид, то је зидана сељачка пећ која се по правилу ложи на тулузину (за оне који не знају лалински, кукурузовину). И можда најважнији архитектонски детаљ: кућа има гонк, незастакљен. На улазним вратима витраж, рад неког месног сликара, но то је пар фотки за неку другу прилику.
Uspon i pad globosoma
U nepreglednom svemiru, zadesilo se zrnce prašine na kojem se razvio čudni oblik života. Tamni mali globosomi su počeli da se repliciraju brzo, a počeli su da pokazuju i prve znakove inteligencije.
Vukotinjanje (XV): VARVARI
Ide Draža preko Romanije
Očito zabrinuti,
naši i strani pjesnici
javljaju: nadiru varvari.
Румени се исток
Знао сам му само име, и да га је понекад пуштао Слоба Коњовић. А онда сам једном био у прилици да наватам нешто музике. Није ме се нешто много дојмило; далеко од тога да је лоше, али тако то иде, ко прти не направи аутопут.
Тј они, који дођу после, ураде то исто само много лепше. Дођу на готово и, растерећени потребе да измишљају читаву ливаду (ака поље), побрину се да на њој изграде нешто. Тако да за претече увек имам разумевања, није то лако и не мора увек све да буде ремек дело. А онда ме звекне ово.
Хм, шта је ово? Који је ово андрак? Ово бре сваки час имаш осећај да нешто фали, као да наизменично свирају две секције оркестра ал’ једној заборавили да уштекају инструменте, нема их на снимку. Првих двадесет слушања сам се лудачки забављао покушавајући да погодим кад ће следећи пут да груну те трубе.
Пуштао сам то по кући и по колима. Каже ћерка “овде као да нешто фали”. Аха. Сам казо?
Ој, кафано: бесплатна вечера
Јануар 2013. Ћерка, зет, унук у гостима. Петак вече, и падне нам на ум да одемо до Каштела. Тамо су били одржани и наши сватови, давно нисмо навраћали, да видимо на шта сад личи.
Прво изненађење, гардероба ради. Хм, ово одавно нисам видео… добро, ајде. Унутра, сала скоро пуна… остало је још три стола са стране, заузимамо један. Не личи да су сватови, и то откуд у петак. Долази келнер, наручујемо пића. Згодно је имати зета који не пије а воли да вози.
Каштел је једно од тих места са више историје него квадратних метара, мада је поприличан. Првобитно изграђен као дворац неког месног велможе, грофа или тако неког андрака, после рата је постао комбинација хотела и уметничке колоније. Не знам чији је сад, али упорно држе ниво – виђао сам чак да келнери носе беле рукавице. Есцајг је масиван, столови богато и са укусом постављени, има се стила, чак је ту и некаква барска икебана.