Svi su u pravu i svi su krivi
Lekcija XIII
Car Irod ili Beda moralista
Veliki astrolog cara Iroda podneo je caru sledeći izveštaj:
— Onaj koji se napio vode iz tajanstvene reke Hiphazis, koji je udisao vazduh šarenoga brda Atanora, kome stoje na usluzi Nisroh i Nahema, i Adramaleh i sam Belijal, prenosi ti govor zvezda: uz učešće Saturna, postojbine olova, planete nesreće i propasti, oruđa grozote i poraza, kao i uz učešće Venere, koja podseća na hladnoću i vlagu, rodio se jučerašnjeg dana neko ko za tebe označava smrtnu opasnost. Saturn koji kruži po sedmom nebu i blagodareći kome se rađaju siromasi, nadničari, seljaci i trgovci, i koji večito šalje na našu zemlju, čuvanu vlašću Jagnjeta, bolesti i smrti, zli Saturn crne boje, pred kojim nas opominju knjige starostavne, jer on štiti samo lopove, krivotvoritelje novca i zatvorenike, dao je juče život caru judejskom. Tvoja vlast je ugrožena. O tome ti govori jezik zvezda.
Car Irod ustade i reče tihim glasom, u kome se krio hladni bes satrapa:
— Možeš da me poštediš neprestanog ponavljanja svojih mudrosti. Zanimaju me zaključci. Gde se rodio?
— U gradiću Vitlejemu.
— Kažeš da se rodio car, a istovremeno da se to desilo pod znamenjem pod kojim se rađaju nadničari i trgovci. Suprotnost.
— On nije car po rođenju, nego po astralnoj nominaciji. Rodio se u zanatlijskoj porodici.
— Zanatlija kralj? — prasnu Irod prezrivo. — No, dobro, možeš da ideš.
Istog dana održa se u Irodovom kabinetu savetovanje u kome učestvovahu četiri najviša careva velikodostojnika. Car u uvodu objasni:
— Primio sam vest da se rodio jevrejski car. Nažalost, informacije zvezda su previše uopštene i određuju samo mesto i približno vreme rođenja, što znači da označavaju celu, dosta mnogobrojnu, klasu pretendenata na moj presto. Pošto je nemoguće utvrditi koja individua te klase je lice o kome se radi, i pošto je sigurno da mora da se spreči gubitak vlasti, jedini način delovanja jeste, uništenje cele klase. Drugim rečima, treba poklati svu decu rođenu u gradu Vitlejemu u vremenu koje označavaju zvezde.
Četvorica savetnika se zamisliše. Nakon dugog ćutanja oglasi se prvi, koji beše fatalist i stoik:
— Oprosti, kralju, ali tvoj plan smatram neispravnim. Čim je sudbina htela da se rodi car, znači da nikakvi ljudski napori neće učiniti da sudbina bude prevarena. Zvezde govore o onom što će se neminovno dogoditi, a ne o onom što jedino može da se dogodi. Ma šta da preduzmemo, sudbina mora da se ispuni. Predlažem da odustanemo od svih poduhvata u toj stvari, pošto su beznadežni. Seti se Edipove istorije i proročanstva koje je dobio njegov otac. Čovek je bespomoćan pred sudbinom. Smatram da decu treba ostaviti na miru. Ako je ikakva promena sudbine moguća, onda to može da učini samo Bog. Ostavi Bogu da stvar dovede do kraja.
— Tvoj stav smatram defetističkim i paničarskim — reče Irod mirno, ali odlučno. — Šta dalje?
— Ne slažem se sa zaključkom poštovanog kolege — javi se drugi savetnik, koji je bio moralist epikurejac. — Pre svega ne verujem u neizbežnu sudbinu; njena fiktivnost je dosta jasno pokazana u delima filozofa čiji sam ja pristalica. Ali čak i stojeći na stanovištu moga kolege, ne vidim razloga za takvu interpretaciju. Zvezde su obznanile da se rodio car. One ipak nisu obznanile da će onaj koji se rodio i biti car. Možda je smisao znamenja baš ovaj: rodio se neko ko ima duhovne dispozicije da postane car, ili ko u pogodnim okolnostima može da postane car. Prema tome, akcija radi uklanjanja eventualnog neprijatelja može da bude uspešna.
— Podržavaš, znači, moj predlog? — upita Irod.
— Ne. Ne slažem se s prethodnim obrazloženjem, ali slažem se sa zaključkom. Ne treba preduzimati akciju protiv dece, jer iako ta akcija može da bude uspešna, ipak je nemoralna, jer nemoralno je uništavati slaba i bespomoćna lica, koja je moguće uništiti ne izlažući se sâm opasnostima.
— Tvoj istup — odgovori Irod hladno — tretiram kao detinjast izgred naivnog moraliste, koji bi politiku hteo da podredi moralu. Iskustvo uči da su to beznadežni pokušaji. Mogao bih ti oprostiti tvoje utopističke fantazije da one ne vode objektivno do istih rezultata kao i fatalistički izvodi tvoga predgovornika, koji nas navodi na kvijetizam i neaktivnost. Moralizatorstvo i defetizam su u osnovi ista prevratnička delatnost, jer idu protiv državnog uređenja. Vi se, gospodo, zaboravljate. U pitanju je vlast. Tu nema šale. Slušam dalje.
— Moje gledište je drugačije — progovori treći savetnik koji je bio religiozni moralist. — Ne verujem takođe u fatalnost sudbine, slično kao moj kolega epikurejac. Ali ne verujem, takođe, ni u kakva apsolutna pravila moralnog postupanja. Uništenje dece može da bude uspešno i da dovede do uništenja konkurenta. Ako bi bilo moguće obezbediti nekažnjivost u toj stvari, ne bi se trebalo kolebati ni za trenutak. Ipak treba izračunati da li se stvar isplaćuje na duže vreme. Uspeh cele akcije je verovatan, ali nije pouzdan. Međutim, kasnija Božja kazna je sigurna, jer ako se dobro sećam, masovno ubijanje dece Bog ne odobrava. Spašavajući vlast, izlažeš se, care, opasnosti kazne koja te čeka posle smrti, u poređenju s kojom bledi neprijatnost gubitka vlasti. Savetujem ti da ne preduzimaš taj korak, ne u ime bezuspešnosti niti u ime apsolutnog morala, nego u ime prostog računa gubitaka i dobitaka.
— Na žalost, gospodo — reče Irod — s čuđenjem primećujem da još uvek niste uspeli da shvatite suštinu vlasti. Nema stvari važnije od vlasti, a izjava da se treba pomiriti sa gubitkom vlasti posle nekoliko godina radi toga da ne bismo doživeli neprijatnosti nakon nekoliko desetina godina, liči mi na buncanje. Slušam dalje.
— Moje mišljenje — primeti četvrti i poslednji savetnik, koji je bio političar — razlikuje se u načelu od svih ovde iznesenih. Moji predgovornici, izuzev poslednjeg, već su sami oborili svoje razloge, te bi mi ostalo samo da oborim razloge poslednjeg govornika. Ali vratiću se, za časak, na moralizatorsku argumentaciju. Nije istina, čak i kad bismo prihvatili neka načela apsolutnog morala, da je ubijanje dece nemoralno. Pozivanje na to da su deca bespomoćna, nema smisla; jer kad god ubijamo bilo koga neprijatelja, makar on bio zreo čovek, naoružan od glave do pete, čim smo uspeli da ga ubijemo znači da se uprkos izgledima on pokazao bespomoćnim. Drugim rečima, u svakoj borbi bivaju pobeđeni samo bespomoćni, ili sami bivamo pobeđeni. S te tačke gledišta ne vidim nikakve razlike između dece i odreda oklopnih vojnika. Ideju da je nemoralno boriti se ako sami nismo izloženi opasnosti, smatram isto tako besmislenom. Iz toga bi proizlazilo da u borbi nije slobodno činiti ništa kako bismo sami podneli što je moguće manje gubitke, a da se, međutim, treba što više izlagati opasnostima, to jest, da u borbi treba činiti sve da bismo izgubili. Gospodo, mora da ste hteli da se našalite? Molim da se odlučite za mrvicu doslednosti: ako dopuštamo uopšte borbu i uništavanje protivnika, a valjda nema sumnje da borbu samu po sebi niko ne može osuđivati, onda apstrahujemo, takođe, i sve načine borbe koji su najuspešniji. Je li slobodno da se za vreme rata prikrademo u neprijateljski logor i da ukrademo ili uništimo njegova skladišta oružja? Slobodno je. Ali time činimo neprijatelja obezoružanim. Tim bolje, kažem. Prema tome, sko je slobodno boriti se, onda je slobodno boriti se i sa obezoružanima. A u takvom slučaju zašto ne i sa decom? Poslednji od ovde iznesenih pogleda takođe je detinjast. Kažete da će se Bog ljutiti zbog ubijanja nevinih? Ili zbog primene principa skupne odgovornosti? Besmislica! Ne moram valjda da vas podsećam koliko je puta, saglasno sa Svetim pismom, Bog davao svojoj vojsci izričita naređenja da se unište celi gradovi i zemlje s podvlačenjem da pod to naređenje potpadaju i deca. Takve slučajeve Sveto pismo nam opisuje na svakom koraku. Ali zašto takvi argumenti? Molim da se setite praroditeljskog greha. Zbog greha Adamova, koji je od nas udaljen nekoliko desetina pokolenja, svako od nas kao novorođenče, podvlačim: kao novorođenče, nosi na sebi teret njegove krivice. Znači, Adamov greh opterećuje svako dete i prouzrokovao je dosad, kao što je poznato, nebrojene nesreće miliona ljudi. Princip skupne odgovornosti je, dakle, prirodni način postupanja Boga, i običan način usmrćivanja nekoliko stotina dece, među kojom se nalazi i jedan neprijatelj, naprosto je ništa, prosto smešna beznačajnost u poređenju sa istorijom praroditeljskog greha, zbog koga stalno umiru milioni, jer pojava smrti, kao što nas uči Biblija, upravo je rezultat neposlušnosti Adama i Eve. To su moji dokazi. Nadam se da su dovoljno ubedljivi.
— Hvala, savetovanje je završeno — objavi car. — Vaši izvodi, gospodo, potpuno su me ubedili. Čim se vi izjašnjavate za uništenje dece, smatram da moram da se pokorim vašem mišljenju. Molim da se pripremi sve za akciju.
Dalji tok ovog događaja je poznat. Deca su pobijena, no ipak, kako će se pokazati, akcija je bila bezuspešna: pravi cilj je izmakao mačevima žandarma. Nije ipak poznat završetak događaja, otkriven tek u najnovijim istraživanjima. A evo kako je izgledao:
Posle nekoliko desetina godina Irod je sreo svoja četiri savetnika u čeljustima pakla. Svi su se nalazili u žalosnim uslovima, koji nisu pogodni za detaljan opis s obzirom na svoj drastičan karakter. Svi su, shodno sa običajima pakla, nosili na grudima sentencije svoje presude sa obrazloženjem. Ta obrazloženja pokazala su se kao naročito interesantna, jer ih je ispisao lično Najviši Sudija.
Irod i savetnik političar, jedini koji je podržao pokolj dece, nosili su natpise jednake sadržine: “Za pokolj dece. Obrazloženje presude. Quod licet lovi, non licet bovi. Iz toga što Bog primenjuje princip skupne odgovornosti i ubija decu zbog tuđih greha, ne proizlazi da bilo koji kralj može da čini isto. Naprotiv, to je zabranjeno u ime apsolutnog morala.”
Moralist stoik nosio je na grudima sledeći natpis: “Zbog kušanja Gospoda Boga. Obrazloženje presude: Čovek koji sedi besposleno i druge nagovara na isto i veruje ili da će Bog za njega sve učiniti, ili pak — da je sve na sudbonosan način predodređeno, ne samo što ispoveda jeres, nego iskušava Boga i seje defetizam, koji u društvenim posledicama mora da vodi, između ostalog, do slabljenja borbe za stvar božju na zemlji. Glorifikacija neaktivnosti osuđuje se u ime apsolutnog morala.”
Moralist epikurejac, koji je takođe odbacio Irodov predlog, nosio je ovakav natpis: “Zbog omalovažavajućeg odnosa prema pitanjima vlasti. Obrazloženje presude: Vlast carevâ potiče od Boga i ustanovljena je njegovom odlukom radi obezbeđenja reda i mira na zemlji. Ko se bezbrižno odnosi prema pitanju vlasti, miri se s raspadom društva i s anarhijom. To se osuđuje u ime apsolutnog morala.”
Religiozni moralist nosio je tablicu na kojoj čitamo: “Zbog neverovanja u apsolutni moral i zbog proglašavanja lažnog morala koji se oslanja na račun. Obrazloženje: Bog zahteva da se čini dobro radi samog dobra i radi nesebične ljubavi prema Bogu, a ne zato što se to isplati. U protivnom slučaju, Bog biva tretiran kao trgovac, što je uvredljivo i što se osuđuje u ime apsolutnog morala.”
Pošto pročitaše šta piše na čijoj presudi, petorica zatvorenika tužno zaklimaše glavama.
— Svi smo bili u pravu — reče Irod, a ostali ponoviše za njim kao eho:
— Svi smo bili u pravu.
Ipak Irod, u jednom trenutku, stisnu pesnice i viknu: — Pa ko je na kraju, kriv?!
U tom trenutku ugledaše kako im prilazi čudna pojava: čovek koji je gluho ječao i posrtao pod ogromnim teretom knjiga, papira i brošura. Beše to astrolog. “Zbog davanja nepreciznih obaveštenja koja su imala pogubne posledice. Obrazloženje: Astrolog je rekao caru da se rodio jevrejski kralj. Zaboravio je ipak da doda — iz ignorancije ili lakomislenosti, što na isto izlazi — da taj kralj uopšte nije ugrožavao Irodovu vlast, jer će sâm kasnije objaviti da njegovo kraljevstvo nije od ovoga sveta. Dajući lažnu informaciju, astrolog je izazvao smrt nekoliko stotina dece, koja su nepotrebno poklana, radi zaštite carske vlasti. Grozna i uvredljiva nemarnost, dostojna osude u ime apsolutnog morala.” Kako se pokazalo, gomila knjiga i papira koje je astrolog nosio na leđima bili su razni materijali koji su čuveni sa preciznosti informacija i koje je on imao neprekidno da uči napamet: železnički redovi vožnje, telefonske knjige, statistički godišnjaci, razni pokazatelji, tabele, mape i planovi.
— On je kriv za sve! — povika Irod i svi se baciše na astrologa, bijući ga pesnicama.
— Zbog tebe sedimo u paklu! — vikali su i obasipali ga grdnjama koje su smatrane nepristojnima čak i na tome mestu gde je, u načelu, sve pristojno.
— Gospodo — zavapi astrolog, pritisnut gomilom papira — ja jedini od svih vas sedim ovde nevin. Vi ste svi kažnjeni zbog zločinačkih intencija, ali ja zaista nisam imao drugih informacija i dao sam one koje sam primio. Moje su intencije bile čiste, a u principu Bog kažnjava zbog namera, a ne zbog posledica dela. Sam ne shvatam zašto sam ovamo bačen.
Sotona koji je šetao pored njih zlobno se osmehnu:
— Dabogme, dobro je znati da je vredno davati precizne informacije — reče. — Ali to znanje ionako vam neće koristiti. Dolazi prekasno, kada se ništa više ne može učiniti. Ostavite na miru jadnog astrologa koji ništa nije kriv. Morali biste pamtiti da u moralnim pitanjima, a o njima se radi u našem zavodu, svako znanje stiže prekasno; možete ocenjivati i vaša dela, i vaše namere tek onda kada se sve već dogodilo i kad ništa ne može da se nadoknadi. Moralna strana svakog delovanja, nasuprot tehničkoj strani, apsolutno je nepredvidiva i daje se razumeti i oceniti tek pošto se dogodila. Ta okolnost je glavna i maltene jedina snaga naše skromne institucije, u kojoj zato možete da sretnete sve svoje poznanike, bez izuzetka.