Author: Grba

Jedna na dan (3-125): 2. novembar 2013.

Fotka za poređenje: drugi način izvedbe.

Na jučerašnjoj fotki, naglasio sam da je suština fotke bila u lovu na “boju vazduha” (osim gomile žica koje predstavljaju temu za “urbanu” fotografiju, mada reč “urbano” u mojoj varoši, ne bez razloga, ima ukus posprdnog). Sledeća fotka je napravljena možda samo jedan minut posle one, ali na drugi način, sa namerom očuvanja dominantne pastelno-narandžaste boje u pozadini u koju je nebo brzo skliznulo, jer zlatni sat na početku novembra traje možda desetak minuta, ne duže. Ispade ovako:

Jedna na dan (3-125), 2. novembar 2013: Narandžasto

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-125): 2. novembar 2013.”

Jedna na dan (3-124): 1. novembar 2013.

Ne mogu da odolim, mada bi trebalo da se bavim nečim drugim. Fotografija je droga, ljudi moji, kad se jednom navučeš, nema skidanja…

Uglavnom, dan je bio šaren, stotinu zaostalih poslova (mrzim to), ali jednog trenutka sam uočio neobičnu zlaćanost neba. Znao sam dobro: nemam vremena čak ni da istrčim na ulicu. Srećom, Duga Cev je već bila namontirana: na licu mesta sam bio petnaestak sekundi kasnije.

Jedna na dan (3-124), 1. novembar 2013: Zlaćano

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-124): 1. novembar 2013.”

Sedam za sedmicu (3-117..123): 25-31. okt. 2013.

Nije meni što je prethodnih deset dana bilo vrlo čupavo (freelancer blues), nego što mi već od ponedeljka sleduje još deset takvih dana. Eh: they made me an offer I couldn’t refuse. Tako da nije bilo fotografisanja, ali je bilo fotografija i, ako ćete mi poverovati na reč, svakog dana se jesam bavio fotografijom bar toliko da je nešto ostajalo kao trag. Meni dovoljno.

Jedna na dan, pa sedam puta (od 3-117 do 3-123): 25-31. oktobar 2013.

Sedam komada kojima zatvaram oktobar svakako su bile u konkurenciji za projekat “jedna na dan”, pa realno nema nikakvog odstupanja od plana. Idemo redom, kao i onomad sa fotkama za kraj avgusta.

Nastavite sa čitanjem… “Sedam za sedmicu (3-117..123): 25-31. okt. 2013.”

Važno da je skupo: prilog za anatomiju kiča

Kič je moja omiljena poluistina, jer je jedina koju mogu brzo da prepoznam. Beše pretekla, međutim, još poneka dilema o kiču…

Ne može svaka mazarija da bude kič. Važno je da u rad bude uloženo mnogo besmislenog i skupog rada. Gobleni su najbolji mogući primer.U grupi oldwave, nedavno se dokačismo one kategorije muzičara koji čine zlo muzici tako što rasipaju svoje tehničko majstorstvo na potpuno promašene forme. Počelo je ovim primerom°, drugar se prisetio ovog komada od istog čoveka°, nakon čega sam ja, kroz nekoliko krugova u uzgrednoj raspravi sa ljudima koji celog života slušaju dobru muziku, došao do zaključka da je reč o jadniku koji je zalutao u muziku i da tu o virtuoznosti, mimo tehničke veštine, nema ama ni koliko crno ispod nokta.

(° Ne, nema priloga u obliku video-klipa. Ne pada mi na pamet da ga stavljam na Suštinu pasijansa. Link je dovoljan, kliknite na svoju odgovornost.)

Uto se u raspravi prisetismo brojnih primera drugorazrednih, neharizmatičnih muzičara koji su svoje karijere zasnovali na neznanju i ispraznom muzičkom ukusu većinske publike, kojoj povlađuju tako što joj serviraju rog za sveću posredstvom pompezne, preskupe scenske produkcije protiv koje ta publika ne želi da ulaže ni tračak racionalnog razmišljanja, jer “tako je jebeno teško razmišljati o svemu, pa zašto bismo razmišljali o ovome, kad je to tako lepo i blistavo”.

Što je, ujedno, jedna od školskih definicija kiča.

Nastavite sa čitanjem… “Važno da je skupo: prilog za anatomiju kiča”

Name’s Gordon. Flash Gordon. Shaken AND stirred.

Zašto pišem kad imam toliko posla da sam se i rođenoj familiji odjavio? Verovatno zato što nisam jedini koji oseća empatiju prema nekim ljudima koji prosipaju svoj gnev na mestima na kojima to nije koristan način ophođenja.

Dođi, dođi! Samo da ti nešto objasnim!...Pred vama, malo niže, nalazi se otvoreno pismo koje upućujem čoveku koji se potpisuje kao gordon, čiji identitet mi nije poznat, a da ga proveravam slanjem e-pošte na adresu r****s9*5 AT yahoo.com – e, pa nemam potrebu. Povod mog pisma je stav koji je izrazio u komentarima uz prilog Zorana Paunovića (Peacock u potpisu na Suštini pasijansa) u rubrici “Muzika za popodne“, pod naslovom “Cigani, skitnice i šaneri“, gde se pričalo o jednoj pesmi koju peva Cher. Raspravu možete pročitati ovde.

Krenuo sam da pišem i ja još jedan komentar, a onda je to preraslo u potrebu da se obratim i većem broju ljudi koji su nedavno prosuli svoju žuč po Suštini pasijansa, pa čak i do mere da su jednom autoru teksta Suštine pasijansa zapretili fizičkim obračunom zato što se ne slažu sa onim što je čovek napisao (reč je o članku “Iskreno pismo Ministarstvo odbrane” Miloša Babovića, koji je samo za prva 72 sata od objavljivanja pročitalo oko 3500 ljudi). No, verujem da će Miloš i sam imati šta da kaže o tome, a ja se vraćam svom pismu.

Upućeno Gordonu. Obraćam se svakome.

Nastavite sa čitanjem… “Name’s Gordon. Flash Gordon. Shaken AND stirred.”

Utovar nedeljom, 27. oktobar

Ova histerija mi ide na ganglije. Pogotovo mi smeta što dani prolaze, a da niko ne kaže naglas kako jeste, a kako nije.

Uzgoj GMO može da se zabrani i to je lako. Uvoz i distribucija ne mogu da se zabrane. I to je tako, ako ima ikoga da razume značenje...Nemam potrebe da objašnjavam išta: jedina razlika između mene i histeričnih je u tome što nisam odmah počeo da vičem tako da ne čujem sve što ima da se kaže na temu zahteva WTO da dozvolimo PROMET (NE proizvodnju, nego samo promet) namirnicama koje sadrže komponente od genetski modifikovanih organizama.

Uzgoj GMO može da se zabrani i to je lako. Uvoz i distribucija ne mogu da se zabrane. Uostalom, jedina razlika u odnosu na danas će biti da će hrana koja sadrži GMO komponente morati da bude upadljivo obeležena. Pa ćete lepo moći da je izbegnete, što sad ne možete, jer ne znate gde je ima.

Da li vam to smeta?

Jebote, probudite se već jednom.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 27. oktobar”

Jedna na dan (3-115): 23. oktobar 2013.

E, pa kad zamisliš jedno, ispadne drugo, a trebalo je nešto sasvim treće…

Drug me je jednom pitao kako odlučujem da li fotografija treba da bude crno-bela (iliti monohromatska) i shvatio sam da ne umem da mu odgovorim, jer odlučujem na prečac. Sva je istina da sam ovu scenu zamislio bez boje kad sam je već ugledao. Ali, to nije trebalo da ispadne ovako:

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-115): 23. oktobar 2013.”