Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ima tome već dve-tri nedelje: moj stari drugar Čeda Fancy se setio grupe koju i on i ja jako volimo. Mislim da je jedna od dvadesetak audio kaseta koje sam sačuvao posle penzionisanja tog medija upravo kompilacija grupe Sweet koju mi je on snimio…
Ovo, naravno, treba slušati jako glasno.
Počelo je spontano, tako reći nevino. Ali vremena je bilo previše, a raspoloženje je nekako valjalo sačuvati…
A onda je sve otišlo, kako bi se to stručnim jezikom reklo, u peršun.
Danas započinjemo sa objavljivanjem fotografija iz vascelog sveta, raznih poznatih i nepoznatih autora. Prilozi će ići radnim danom u podne. Subotom ide cela foto-priča, a nedeljom nećemo dirati cajtung za utovar.
Kriterijum za izbor će biti paušalan, uglavnom zasnovan na konceptu “ja ovo ne mogu da slikam, pa kradem tuđe”. Gledaćemo da obezbedimo podatke o autoru i izvoru kad god je moguće. Velikih komentara neće biti ili će ih biti, u ovom času to niko ne može pouzdano da kaže.
Nezgodno je biti neprilagođen.
U svakom slučaju, vredelo je pokušati.
I tako obrnusmo i drugi cajger…
Sve što sam znao kad sam zgrabio fotoaparat i krenuo u šetnju beše da fotka mora na neki način da bude posebna, simbolična, takva da ju je lako upamtiti. Uostalom, red je: isterati ceo ciklus forografija kroz godinu dana, izvinite, nije mala stvar. Krenem tako ulicama, nogu pred nogu, dok je grmljavina u daljini najavljivala da neću daleko stići; no, bo sam rešen i da pokisnem, ako treba, samo da nađem tu fotku.
Nisam dugo čekao na priliku. Negde već u petnaestom minutu, naletim na mesto koje sam potpuno zaboravio; a i da sam se setio, ne bih verovao da je grafit još živ…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (366): 31. mart 2013. – kraj ciklusa!”
Ovo je, pre ili kasnije, moralo da se desi…
Koliko god da smo Muppet Show smatrali prdačinom, postojali su momenti za pamćenje, pogotovo kad je reč o muzičkim komadima koji su tamo izvođeni. Legendarno beše gostovanje velikog džezera, bebop velemajstora: Dizzy Gillespie je morao da malo potkači Kermita ma kraju epizode… No, slušajte ovo ludilo, jer nije naivno.
Boktemazo, kako bismo pakovali utovar nedeljom kad ne bi bilo dovoljno gluposti na ovom svetu? Sama pomisao na makar teoretsku mogućnost da glupost u belom svetu izostane nedelju dana – ispunjava me zebnjom i strahom u talasima.
Jeste li okrenuli kazaljke? Ajmo bre, budite malo agilniji!
Nije to smicanje časovnika na letnje vreme najveća glupost koja nas snalazi, uostalom. Pokušaću to i da dokažem, empirijski. Ovog puta imam naročito kvalitetnu kolekciju gluposti prikupljenu po belom svetu. Neke su na nivou najboljih Brozovih govora, poput onih na sednicama CK u Karađorđevu. A zašto ih je toliko? Nekako, s proleća se desi da ljudima poraste želja za dinamičnim ponašanjem, a skrupule još nisu proradile posle zimskog dremeža, pa nastane tarapana. I onda, gluposti koliko voliš.
Sećate li se Gabriele Andersen, heroine Olimpijskih igara 1984?
Ljudski duh je najsnažniji, ukoliko postoji u čoveku.
Sve je moguće.
(tnx Snežana @ GEA Tour via FB)
Tipičan sindrom: joj, što nisam ovo; joj, što nisam ono… E, pa sad je kasno. Sačekaj sledeći ciklus.
Pre neko veče, zateknemo se kod poZZdravljača i Cicike u gostima. Računar u uglu uključen, svira Radio Paradise sa njega, a screensaver, ni manje ni više, nego rndaljka mojih fotografija iz projekta “jedna na dan“. Iskakale tako fotke i nove i stare, pa iskoči jedna staaaara. I kako sam je ugledao, tako sam sebi rekao “moraš ovo ponovo”.
I tako dođoh do pretposlednje fotografije u drugom ciklusu.
