Author: Grba

Ne brini ni o čemu

They say your style of life’s a drag
And that you must go other places
Just don’t you feel too bad
When you get fooled by smiling faces

Postoje oni koji razumeju perfektnu muziku. Postoje i oni koji to svoje razumevanje mogu da uposle u kreiranju takve muzike; takvih je malo. A većina najboljih kad-tad dođe do saznanja da genijalne stvari uglavnom bivaju jednostavne, pa lepotu izražavaju isključivo dobrom idejom, a ne silnim komplikovanjem situacije. Ima i drugih, koji baš namerno komplikuju stvar, a kad se neko pobuni protiv takvog načina, vešto ga dočekaju na volej: “Ti se u to ne razumeš, jer da se razumeš, ne bi tako govorio”. I onda, oni koji se kolebaju ustuknu korak nazad, a pametni vide da ne vredi u ići okršaj sa budalom jer svet ne bi uočio razliku, pa ućute.

Ali, šta ćemo sa onima koji su nedvosmisleni geniji, koji iza sebe imaju decenije neprekidnog dokazivanja svoje sposobnosti, a pritom su zbilja skloni (srećom, tek tu i tamo) da iskomplikuju stvar? Hoćemo li i njima smeti da otpišemo replikom “Previše nota!”, kao onaj zavidljivi direktor Opere Mocartu u onoj sceni u filmu “Amadeus”? Recimo, šta da radimo sa ovakvim slučajevima:

Predlažem da se predamo i samo uživamo u savršenstvu ideje koja je, šta god ko pomislio, ipak privedena kraju kao koherentna celina.

Nastavite sa čitanjem… “Ne brini ni o čemu”

Rešenje će se pojaviti u toku rešavanja

Današnju pesmu većina ljubitelja, kritičara i inih stručnjaka prihvata kao pravi prototip zvuka grupe Steely Dan iz kasne faze prvog, zlatnog kontinuiteta rada grupe (1972-1980). Na stranu što je matični album pesme “Peg” upravo onaj koji je najuspešniji u opusu grupe, a čestitoj većini zagriženih ljubitelja i omiljeni – to je Aja (1977).

No, postoje i neke činjenice o ovoj pesmi koje su štogod prikrivene i ne možete ih uočiti ako niste skloni čeprkanju po opskurnim podacima. Zato imate mene, koji ne samo što sam ovisnik o toj delatnosti, nego i zagriženi ljubitelj Steely Dan… Ali, to ste već znali, pa još u prethodnom pasusu slegli ramenima i pomislili “evo ga opet”.

Nastavite sa čitanjem… “Rešenje će se pojaviti u toku rešavanja”

Ima li nove muzike, kako do nove muzike… I sve ostalo što niste imali koga da pitate

Kada ste ljubitelj dobre muzike – šta god pod pojmom “dobra muzika” podrazumevali! – uvek opstaje problem selekcije priliva novotarija i onog što primate u okruženje svog ukusa. Što pod pritiskom svakodnevice, što zbog mentalnog umora ili ko zna kojih trećih razloga, mnogi ljudi se odriču aktivnosti potrage za novom autorskom muzikom, opstajući pritom uskraćeni za uzbuđenje otkrivanja dobre muzike. Verujem da ste i sami sreli takve nesrećnike: to su oni koji su skloni da kažu kako nema nove dobre muzike, a na vašu primedbu da nije tako obično reguju naprasito, tražeći da im kažete ko bi to mogao biti, unapred spremni da galamom dokažu kako niste u pravu iako to što im demonstrirate upravo vide i čuju prvi put u životu.

Takvima obično valja uputiti simboličnu šamarčinu – ne iz mržnje, već da biste ih naveli da ponovo dišu. Da najzad shvate da su sami krivi što život prolazi pored njih i što dozvoljavaju sebi da ported njih prođe muzika poput ove:

Ova devojka se rodila negde u vreme kad sam ja završavao svoje aktivno školovanje; ovih dana će proslaviti svoj tek 29. rođendan.

Nastavite sa čitanjem… “Ima li nove muzike, kako do nove muzike… I sve ostalo što niste imali koga da pitate”

Ne mogu da podnesem gubitak

I guess you’d call it suicide
But I’m too full to swallow my pride

U vreme kad se grupa The Police pojavila na sceni, već sam uhvatio zalet u pokušaju da razumem rock scenu i odnose na njoj. Dakako, nisam razumeo ni koliko crno ispod nokta, ali bilo mi je jasno da u slučaju te grupe postoji neka posebnost. Čudne note, čudni akordi, minimalistički sastav, a tako mnogo muzike…

Godine su bile potrebne dok nisam dotakao nešto nalik suštini te muzike.

Nastavite sa čitanjem… “Ne mogu da podnesem gubitak”

Gvadalahara mi nije po volji

California tumbles into the sea
That’ll be the day I go back to Annandale

Ako bih išta menjao u životnim navikama, bilo bi to postizanje nekog novog nivoa podređivanja muzici. Postoji muzika koja me inspiriše – da počnem da razmišljam, da prestanem da razmišljam (o, kako je malo takve muzike!), da zastanem, da počnem da se krećem, da tražim, da nađem, da mi krene osmeh, da mi krene suza, da mi srce bude puno.

Da mi srce bude puno.

Za tako nešto potežem neke drage pesme kojih se nikad neću zasititi. Poput ove.

I kao da bih nešto više mogao da kažem. Mislim, osim svega onog što zbilja ima da se kaže, a toga nije malo.

Nastavite sa čitanjem… “Gvadalahara mi nije po volji”

Crna Beti, odakle si zaista došla?

Možda mi nećete verovati, ali trebalo mi je mesec dana da odlučim koju verziju pesme da postavim kao matičnu u današnji prilog: onu originalnu ili onu koju su mnogi, pa tako i ja, smatrali originalnom. I odlučio sam, najzad: danas ću podlistak rubrike “muzika za popodne” koji nema podnaslov, ali se bavi skretanjem pažnje na originalne verzije pesama koje su svetom proneli neki drugi izvođači, započeti najpoznatijom izvedenom verzijom.

Čudite se? Lepo vam kažem, i ja sam mislio da je ovo original. Nisam kriv: kad se pojavila, imao sam nepunih 12 godina, a od onda nisam o ovoj pesmi razmišljao.

Nastavite sa čitanjem… “Crna Beti, odakle si zaista došla?”

…A ja nisam ni tamo ni ovde

Ako nemate ništa protiv, ovo nedeljno popodne ćemo utrošiti na rekonstrukciju ne baš tako redovnog podlistka rubrike čiji nezvaničan naslov glasi “Zašto, o zašto ja ovu muziku ne slušam svaki dan“. Imamo za tu potrebu nekoliko prvoklasnih kandidata koje stalno držimo u rukavu, a tek ponekad ističemo u prvi plan. To su, najčešće, oni muzičari za koje kažemo da su van kategorija, što znači da nema svrhe porediti ih sa bilo kim drugim.

Jedan od tih ljudi je i Richard Thompson, naš stari znanac.

Danas bih, pak, hteo da zastanemo na čas i osvetlimo i druge aspekte muzičkog dela tog majstora, a ne samo one koje ima u prstima.

Nastavite sa čitanjem… “…A ja nisam ni tamo ni ovde”

Živim li uistinu život sanjara

Želite znati, Heleno lijepa
da l’ pred vama stvarno skitnica stoji
il’ i mene, kao i vas, progone ljudi psećih glava
i psi s licima vlastitih gospodara

Vrtim se sinoć nešto po fejZbuku, kad u uglu napomena o rođendanu jednog prijatelja. Sreli smo se svega dvaput u životu, on beše na sceni, ja u publici. Uticao je na mene kao muzičara, kao adolescenta, kao nekog ko nije dozvolio da iz njega iscede baš sve kad je sivilo postalo dominantna kategorija. On, pak, za mene ne zna, što je sasvim u redu, jer to takozvano prijateljstvo je zapravo spontani direktni kontakt koje poznate ličnosti poput njega lako odobravaju na onoj društvenoj mreži.

No, tako ispade da sam saznao da je Drago Mlinarec juče napunio 75 godina.

Dobro ti zdravlje, starino!

Nastavite sa čitanjem… “Živim li uistinu život sanjara”

A trojke su — šta?

Odgovor na ovo pitanje veoma zavisi od konteksta.

Recimo, ako ste upravo gledali flim “Balkanski špijun“, onda dobro znate da su to osnovne jedinice diverzantskih grupa, kao što vas je Đura podučio tokom onog brifinga. Ali ako ste se zatekli u sunčanoj i raznim hemijskim preparatima ofarbanoj Kaliforniji potkraj šezdesetih godina prošlog veka, odgovor bi bio različit.

Veoma, veoma različit.

Nastavite sa čitanjem… “A trojke su — šta?”

Plavi anđeo 2

Devedesete ćemo pamtiti po žestokom prangijanju sa druge strane Atlantika. Kao što je onomad Grba dobro primetio u svom tekstu, mlade grupe su se prosto utrkivale koja će da bude žešća i da li će uspeti da uhvate makar malo distorzične magije koju je patentirao Neil Young sa Crazy Horsima dvadesetak godina ranije. No, kako to obično biva, po nekim budžacima su se skrivali klinci koji su inspiraciju tražili u sasvim drugoj muzici.

Potrebno ih je samo otkriti.

Nastavite sa čitanjem… “Plavi anđeo 2”